NajS

Bear Grylls - He simply walks into Mordor

Klikni ovde da vidiš ko je faca

Elem, ovo će verovatno da bude mnogo kraći post nego što ja mislim, pošto poslednjih dana toliko želim da napišem nešto, ali kako sednem za komp, ja nekako završim na sajtovima vezanim za bebeće stvari, čak sam počela i da forumašim na jednom takvom, iako me nervira iks nepismenih mama koje ne znaju kada se ne piše sastavljeno sa glagolom (how hard je da zapamtiš 4 reči, oduvek sam se pitala,  mada ovo možda ima veze sa mojim čuvenim profesorom srpskog jezika Acom Uroševićem, koji je mene i mog sapatnika iz klupe slao u kabinet da učimo gramatiku, i oslobađao nas je časova da bi se spremali za takmičenje, i to samo zato što nismo iz Kruševca, valjda smo mu bili simpatični, zato što smo ga podsećali na njega samog. Taj profa je znao da kaže da sve velike reke dolaze iz provincije, valjda nas ohrabrujući da imamo veće ambicije, od ovih lokalnih...S njim bih rado popila kafu danas....). Hm, da, ne mislim ja da znam celu gramatiku napamet,ponekad se debelo zapitam oko nečeg, ali aman, ne je osnovna stvar. 

Pitala sam se i zašto sam pretpostavila da jedna Ivana, koju upoznah u porodilištu, zna kada se to ne piše odvojeno. Valjda je imala jednu od onih hrabro kratkih frizura, koje automatski asociraju na pismenu, urbanu, lezbo-gej, načitanu, politički osvešćenu, NVO scenu, pa mi se učinilo da treba da zna takve stvari. Elem, kako taj utisak vara, videla sam čim smo izašle iz porodilišta, pa počele da esemesujemo. A čudila sam se, pre neku godinu, kad me je Goran iznenađeno pogledao, pošto mi je zazvonio telefon nekom melodijom HIMa, i rekao mi da ja ne izgledam kao neko ko njih sluša.

Inače, ovih dana slabo napuštam spavaću sobu, družim se sa plišanim pingvinom, medom i jelenkom, i maminim najdražim zlatom. Valjda sam ja još uvek ubeđena da mogu da kažem ne svom malom bebcu, i da ga neću nosati, nunati, i puštati ga da spava sa mnom u krevetu, ali polako vidim da je bebina volja mnogo gvozdenija od moje, pa pravimo kompromise: Nosam ga i nunam samo danju, i spavamo zajedno samo danju. Noć je moja, i ne dam je, osim na dva puta po pola sata, dok malac jede. Sad bi se on nasmejao, ha, nije sat nego dva,  i nosaš me noću, dok se smilujem da podrignem, i kad ja već uveliko spavam, ti se zajebavaš tu s pranjem flašica, tako da mama, samo ti živi u ubeđenju da je sve po tvom. Valjda je tako najbolje, sve je i po mom i po njegovom. Kad se nasmeje, zaboravim na sve. I da, kažu da  se deca mnogo vežu za majku, ali kod mene je obrnuto, večeras treba da idemo na neku večeru, muž i ja, a ja se već mislim kako da se vratim posle dva sata, da gledam malca kako pajki. Čudo je to roditeljstvo. Ne da se ni opisati osećaj, dok ne doživiš ne znaš. Mada, ima nešto u onoj priči : Ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se, ali čekam dok stignem do tog dela.

Ah da, inače sam htela da pišem o ovom ludaku iz naslova, koji me oduševljava za nijansu više nego glavni junak diskaverijeve emisije 'INto the pride' (to je sa onim drugim ludakom, koji hoće da bude deo čopora lavova), i o tome kako je  hrabrost sasvim relativan pojam, dok ne pojedeš živu zmiju, ili uradiš jednu desetinu stvari koje on radi na jednom svom putu u divljinu. Za njega su specijalci mala deca, a izviđači male bebe. E, kad bi svi  bili tako hrabri, prestali bi da kukaju oko stvari koje nemaju, i bili bi srećni sa stvarima koje imaju. Ali nismo svi Medvedi.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 19. januar 2010 10:41:06 | 8 vox populi

Lepe vesti

Ova godina je totalni uspeh.

Prva lepa vest je da sam diplomirala. Iz drugog pokušaja, doduše, pošto se na prvom faksu nisam baš pronašla, ali bitno je da se sve privelo kraju.

Druga lepa vest je što ću postati roditeljka, bukvalno za par dana. Majka. Iako sam pod dejstvom nekih čudnih droga, koje doktori zovu hormonima, verujem da ne mogu ni da zamislim osećaj kad prvi put uzmem tog momka u ruke. Mislim, znamo se mi i sada poprilično dobro, budni smo u isto vreme, on šutira mamu kad mu se nešto ne sviđa, ili kad njegov tata peva ili svira, kao da mi nekim finim Morzeom objašnjava da bi i on da učestvuje, da nam daje do znanja da je tu. Ali, još se nismo zvanično upoznali. I ma koliko strahujem od tog našeg prvog susreta (šta strahujem, nisam bila uplašenija u životu!!), isto tako mu se i radujem, i željno ga iščekujem. Imamo mnogo toga da kažemo jedno drugom. Bez reči.

Mnogo toga i ružnog se izdešavalo ove godine, ali ove dve lepe vesti su to nekako izbrisale, bacile u drugi plan, i naterale me da ne mislim o njima. Kao Skarlet O'Hara. Misliću o njima sutra. Ili kad već budem imala vremena. A neću imati vremena.

Mnogo dragih ljudi mi se našlo, kad mi je trebalo. Žene su me držale za ruku, ispred slušaonica u kojima se održavao ispit, i baš kad bih rešila da odustanem, bi me ugurale nazad, i rekle da moram sad da polažem, da nema razloga za paniku... Da nije bilo njih, možda ne bih još diplomirala. Moj uspeh je i njihov uspeh. Zovu me i pitaju 'oće li taj bebac više van?'. Kad god ja pozovem prva rečenica im je : 'Jel počelo?' I njima se ovo moje drugo stanje odužilo, kao i meni.  I život je lep, kad imaš oko sebe ljude koji te vole, i koji su tu da budu uz tebe kad su ti potrebni.

Još se sećam sreće mog oca, kad sam mu javila da sam diplomirala. Obradovao se više nego ja, tako se makar činilo. A ja sam se baš obradovala. Ne znam da li mi je neko bio veća podrška u životu, od njega. Bio i ostao. Prošlo je mnogo godina od kad sam shvatila da nije savršen, ali valjda sam to prihvatila tada, i sigurna sam da je uradio najbolje što je mogao i znao u svojoj ulozi roditelja. A mogao je i znao je. Rizikovao je puno, promenio je skroz svoj život posle četrdesete, dao sve od sebe da bude dobar roditelj. I uspeo. Ispravio je sve greške svog oca, koga jedva da je i poznavao. I i dalje je tu, kao najčvršći oslonac u mom životu. Još malo pa deda :)

A život upada u nove rukavce, u nove izazove, i nove vidike. Ima još puno stvari na čijem rešavanju ćemo raditi, moja mala porodica i ja. Ima još puno izazova pred kojima ćemo izgledati nemoćni, i osećati se kao da smo mala travkica koju savija neki serbian tornado. Ali ćemo ih savladati zajedno, kao i do sada. Uz malu pomoć prijatelja, onih pravih, koji su tu kad treba, i kojima ćemo mi biti tu, kada i ako im bude bilo potrebno. A do tada ćemo zajedno uživati, u vinu, kafi, cigaretama, pričama, igranju video igrica do 3h izjutra, telefonskim pozivima, šetnjama - što pored Save, što pored Begeja, u savetima, u šopingu, u svim tim malim stvarima koje zovemo životom.

Pravim spisak novogodišnjih odluka. Pa ga brišem. Možda je bolje da ne planiram mnogo. Precrtavam taj spisak, a onda pravim spisak o tome šta ubaciti u novogodišnji paketić jednog malog osmogodišnjaka, koji je ovih dana naučio da svira Smoke on the water, na gitari. Nekako mi se čini da je prerastao dinosauruse. I da nije više baš mali. 

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 10. decembar 2009 13:21:24 | 21 vox populi

Nesrećni poremećaj, stolarka i jelenke...

Isprojektovala sam svoj prvi stolarski poduhvat: jedan mali stočić. Nacrtala sam ga, dimenzionisala, i sad tražim stovarišta materijala, rešila sam i da ga napravim. Muž me zove: hormončiću, od milja, a meni nije jasno kakve veze ima stolarski zanat s hormonima.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 14. oktobar 2009 20:45:37 | 10 vox populi

RIP Bris Taton

Ne razumem.

Ne razumem kako je moguće da neko, u pijanom stanju, usmrti dete, dečaka, i da za to dobije 3,5 godina zatvora.

Ne razumem kako je moguće da neko izgovori kako sve Cigančiće, koji prose u Beogradu, treba pobiti, i kako je grozno što se ’oni samo kote’. Ne razumem ni kako taj neko ne može da vidi širu sliku, i kako, u njegovom/njenom umu ne postoje uzroci koji dovode do tog stanja, u kome mali Romi prose. Čist rasizam. Zato što su mali Romi prljavi, bezobrazni, prose i cimaju te za rukav da im nešto daš. U tom malom umu postoji samo to da oni nisu zaslužili da dišu isti vazduh, kao i mi ostali, 'normalni'.

Ne razumem kako neko može da misli da je uspeh što ’parada pedera’ nije održana, i kako je super što oni tako javno ne mogu da se šetaju, zato što ovo nije tamo neka Holandija, ili Berlin.

Ne razumem kako neko može da išutira do smrti dvadesetsedmogodišnjaka, u sred bela dana, u najprometnijoj ulici za kafenisanje u gradu, samo zato što je čovek Francuz, i samo zato što ne govori srpski.

Ne razumem kako neki ljudi daju sebi za pravo da misle da su bolji od drugih, na osnovu porekla, boje kože, nasleđenog novca, i još gomile drugih gluposti, do kojih su došli rođenjem, a ne zato što su to zaradili ili bilo kako zaslužili.

Ne razumem kako  se oseća majka tog dvadesetsedmogodišnjeg Francuza, koji je danas preminuo. Koliko li njoj znači to što su joj ministri poslali izjavu saučešća? Šta li misli o zemlji, u kojoj joj je sin umro?

Ne razumem kako će neki sudija moći da bilo kom od tih majmunčića, koji su šutirali stranca samo zato što je stranac, moći da dosudi bilo kakvu kaznu manju od maksimalne. Izvinite, majmunčići, što vas vređam, ni jedna životinja ne zaslužuje da je se uporedi sa takvim ološem.

Ne razumem, opet, po kojim to kriterijumima ljudi bivaju osuđeni u ovoj zemlji, pošto, ako je taj neki vojnik, koji je ubio klinca, sa 2,nešto promila alkohola u krvi, dobio samo 3,5 godina zatvora, onda će ovi mladi majmuni (majmuni, izvinite) da se izvuku laganica, neki zbog godina, neki zbog mame i tate, a neki zato što sudijina žena finansira podmladke organizacija koji mlate strance po Beogradu.

Ne razumem kad je Beograd bio svet, pošto takvog pokušavamo da ga predstavimo, i kako neko može da očekuje da se ikad više oseti bezbednim, kad vidi grupu dečaka kako šetaju Knezom.

Ne razumem zašto je toliko teško videti samog sebe i svoje greške, i zašto je tako lako sve prebaciti na druge, na bilo koga drugog. Jasno mi je da ne cveta cveće baš svuda u svetu, ali zašto je toliko jasno to koje cveće tamo ne cveta, a ovde ne možemo videti korov koji izbija po nosu spomenika knezu Mihajlu, na sred grada, koji volimo da zovemo metropolom?

Ne razumem zašto ikome smeta kad se osetim da me je stid što živim u zemlji u kojoj se sve ovo dešava. Ne volim je manje, ne poredim je ni sa Zapadnom Evropom, ni sa ex Yu zemljama, ni sa afričkim zemljama. Ni sa kim. Ja se danas prosto stidim što sam građanka zemlje u kojoj su ubili nekog samo zato što je stranac.

R.I.P. Bris Taton.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 29. septembar 2009 18:56:34 | 8 vox populi

Jedan vetar, jedno toplo jutro, jedan ormar i jedno igralište kasnije. Možda i dva ormara.

Duva jak vetar. U dvorištu nekadašnjeg doma mog stoji kuća. Kuća je visoka, ali ima tanke zidove, i u odvratnoj je roze boji. Rekla sam da je bolje da je siva. Vetar i dalje duva jako, i kuća se krivi, na jednu pa na drugu stranu. Hoću da spasim neku garderobu, pre oluje, hoću da je ubacim u krivu kuću, ne znam ni kako znam da je montažna, valjda zato što sam je tako naručila, i koji mi je kurac bio da ih ne pitam šta će biti ako nam je vetar oduva, da li i to ulazi u 100 godina garancije. Dva duga ormara bez stranica, sa točkićima, kao što ima Raša u svojoj sobi u BGDu,  uvezujem nekom žicom, i ostavljam ispred vrata krive kuće. Ionako ne mogu ništa da obučem, nek oduva šta mu se duva. Probudila sam se, i jako je duvalo.

Pre dva dana sam bežala, kroz šumu, od vampira, i ja i Johan smo pokušavali da se sakrijemo u selu koje se zvalo isto onako kako se on preziva. Naleteli smo na mog ćaleta, žutog u licu, koji je očajno pokušavao da mi objasni kako je zdrav, i kako ne treba da brinem. Nije mogao da zna da ja VIDIM da nije sve u redu, ali sam se pravila da je sve ok. Probudila sam se, i bilo je jako toplo. Rekao mi je ćale da je i mama imala otekle noge, kad je bila trudna, ali da se nije bila mnogo ugojila. A mama se smejala što se on toga seća, a ona ne.

Nosim haljinu koju je moja majka nosila na svom venčanju, kome sam i ja prisustvovala, negde iz stomaka. Razmišljala sam o tome da li je stajala 28 godina u ormaru, a da je ni jednom nije obukla. Ili je možda obukla još koji put. Ili je čuvala, sve ove godine, zato što nije htela da je baci, ili pokloni. Sećam se njenih Lee Cooper rozih farmerica, u hipi fazonu, koje sam nosila u 7. razredu. Volela sam da recikliram njen ormar.

Boncampo. Volim miris ove kafe. Miriše na švajcarski mir, tišinu i spokoj. Miriše na prazna dečija igrališta. Zašto prazna? Pa preko nedelje su klinci ili u školi ili u vrtiću, dok roditelji rade, a preko vikenda su negde van grada, sa roditeljima. Nema se vremena za ljuljaške ispred zgrade.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 5. septembar 2009 11:47:39 | 8 vox populi

RIP Sojkić

Juče sam, na semaforu, videla savršen čoper. Nemam pojma koje marke, meni svi oni liče jedan na drugi. Vozio ga je sedi čovek, srednjih godina. Pozadi je bila neka plava cica, sa sandalama sa velikom štiklom, takođe srednjih godina, kratko ošišana. Podsetili su me na čika Dragana, i njegovu poslednju plavu cicu, sa kojom se zabavljao, dok nije umro. A umro je mlad, baš u tim srednjim godinama.

Čika Dragan je bio prijatelj mog oca. Dugogodišnji. Ustvari, višedecenijski. Imao je sina, koji je bio moje godište, i bio najveći problem u osnovnoj školi. Mali je bio siledžija, tukao se, i tukao je slabije. A bio je kukavica. Ma klinac koji bi prodao koga 'oćeš za paklu cigareta. (danas ima sina, kažu da se moj školski promenio, ali ja sumnjam i dalje...) Čika Dragan ga je i tukao, a pokušavao je i milom i razgovorom da ga vaspita, ali nije išlo. Neverovatno. A bio je tako kul lik, jedan od onih da poželiš za ćaleta. Vozio je čoper, išao na moto skupove i slušao super mjuzu. Uvek je bio veseo, uvek se smejao, i šalio, i uvek bio spreman za neko zezanje.  Imao je i ćerku, dosta godina mlađu od sina, koja je bila mnogo bolje dete od svog brata, ali i dalje ne baš idealno . Znala se i ona potući u školi. 

Ja sam ćaleta danima molila da me pusti da me čika Dragan provoza na čoperu, i ćale je bio nepopustljiv. Nije hteo da me vidi na dva točka, ni sa iskusnim motoristom. Dok jednog dana čika Dragan nije navalio, pričao sa ćaletom, i samo uleteo u moju sobu, sa rečima:

- Diž' se cico, idemo da se provozamo!!-

Oduševljena sam sela iza njega na motor, tata je rekao čika Draganu da ne idemo daleko i brzo, i mojih 14 godina se zanosno njihalo na povetarcu, uz neodoljive jake zvuke motora. Otišli smo podaleko, u mesto nekih 30 km dalje, da bi seli i popili kafu, i da ja sredim utiske o vožnji.

A utisci su se nizali, pričala sam o vetru u kosi, o tome kako je nekako pojam sloboda danas dobio sasvim drugačije značenje u mom rečniku, i kako je čoper zaista mašina za uživanje i kuliranje. Mislim da sam tada naučila da gledam sa prezrenjem na brze motore. One zujalice, kako ih zovu. Pa, na njima se sav pogrbiš, i oslepiš ako nemaš kacigu, i nema ni v od vetra u kosi... Pričali smo tako, i čika Dragan mi je rekao odjednom:

- Ćero, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali tvoj ćalac je srećan što vas ima, i tebe i sestru. Ja bih voleo da imam decu kao što ste  vi. Voleo bih da imam ćerku, kao što si ti.-

Dojmilo me se jako to što je rekao. Nije mala stvar kad ti jedan otac kaže da bi voleo da si mu ćerka.  Par puta posle toga me je povezao, motorom, kad me je video da se vraćam iz škole. To su mi bila najlepša vraćanja iz škole ikada.  Sećam se kad mi je dobronamerno sugerisao kako neki momci nisu dobri za mene. Svaki put je bio u pravu. Nikad to nisam shvatila kao kritiku. Valjda zato što i nije bila kritika. I onda je otišao. Nestao. Za jedan dan. Ćale nije našao način, nekih nedelju dana, da mi saopšti da je Dragan umro. I njemu je bilo dovoljno teško, nije valjda hteo da me opterećuje. Saznala sam kad su ga već sahranili. I plakala sam. Plakala sam danima.

Sanjala sam vetar u kosi. Sanjala sam kako staje motorom pored mene, i kako mi kaže:

- 'Ajde, cico, uskači.'

Sanjala sam kako se smeje onim svojim zvonkim smehom, koji je odzvanjao miljama unaokolo. Sanjala sam kako se smeje, uz nezaobilaznu cigaretu, i kafu, koja se pušila. Sanjala sam kako mi govori kako je kupio telefon, koji ima gvozdenu masku, zato što valjda njega neće uspeti da slomi, kad ga lupi o zid, kad ga sin iznervira. Sanjala sam kako izlazi iz dvorišta i seda u auto, i skonta kako ne može da ga pomeri, i ne konta o čemu se radi, i izađe napolje da pogleda, i skonta da su mu drugari skinuli oba zadnja točka, i podigli auto na trupčiće. Sanjala sam kako se tad smeje, i pešači kući, smišljajući kako će on da vrati tu zajebanciju. Sanjala sam kako se kladi sa nekim majstorima, u njihovoj radionici, kako može da pogodi praćkom šoferšajbnu, koja je udaljena jedno 200 metara, i kako uzima praćku i gadja šoferku, i naravno pogađa, i smeje se, i kaže kako pare koje je zaradio na opkladi treba da odu na novu šoferku tom jadniku čija su kola. Sanjala sam kako pretiče auto koji vozim, svojim čoperom.

Posle nekog vremena, sanjala sam samo vetar u kosi. I ne mogu da ga se ne setim, kad vidim nekog kul matorca na čoperu. Prošlo je 10 godina. A kao da je bilo juče. Život je baš to, danas si tu, a sutra...Sutra si u sećanju nekog ko te je nekad voleo. I to je to. Nada mas.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 25. avgust 2009 19:17:09 | 6 vox populi

Štrc. Štrc.Štrc.

Tri puta štrcneš. Štrc.Štrc.Štrc.

Sačekaš tri minuta.Onda ispereš vodom punom kamenca. Pa onaj prethodni kamenac ode, ali se nataloži drugi, odmah preko, ako ne ispoliraš krpom koja suši stakla. Nije jelenska koža, to je skroz aut, ko još danas ubija jelene da bi polirao stakla, pa još na tuš kabini. I to plastična stakla, sa šarom, da se čini kako je sve lepo i čisto, al' to može sa vojvođanskom vodom, koja je žuta, i miriše na kuvana jaja, i kad se poliješ njom, kao da si se nauljio. Ova srbijanska voda je kamena voda. Možda je trebalo da sipem malo kalgona u cilit beng, pa da BENGnem načisto.

Ima nešto u atmosferi doma, što te natera da se zapitaš šta je ustvari dom. Valjda kad si daleko, ne shvataš koliko su neke stvari lude.  A i istina je da mesto ne čini dom, ma koliko udobno bilo. Ljudi su ti. Ljudi su ti i koji te nateraju da se zapitaš šta si ti smatrao domom.

A onda odeš negde drugde. Pa vidiš situaciju podjednako uvrnutu kao na mestu koje si nekad zvala domom. Možda i mnogo goru.  I skontaš da su ljudi odlepili. I da ti nećeš da odlepiš. Prosto se opterećuju nebitnim stvarima, danas nije više bitno čiji je veći nego čiji je potentniji, mislim na mobilni ili na auto, a sve je to podjednako glupo i prazno. Prosto traže priznanje da imaju neku moć, nešto veće od komšije.

A ono što ostane iza svega, kad  dodješ kući, ili na ono mesto koje sad tako zoveš, jesu samo uspomene na lepe trenutke smeha sa ljudima koje voliš i koji te vole. Bez da znamo čiji je veći. Bez da smo isti, i bez da ne poštujemo to što smo različiti.

A onda se pretvoriš u ljubav, onu u sebi, i onu pored tebe, i gugučemo utroje, zezamo krizu, i zaboravljamo na loše stvari. Zato što, kad sve ostalo izgleda da nestaje, mi smo tu da napravimo nešto mnogo bolje.

Štrc. Štrc.Štrc.

I ode.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 9. avgust 2009 22:26:52 | 6 vox populi

Kako je tepih postao sag

Nije ti dosta

Ukljucila si na kuvanje svoju savest

Neke mrlje se ne skidaju

Imagine that

Neke ljude ne biras

Ali sam biras sta im dopustas

Po tom principu

Sama sam kriva

Drugi princip kaze

Nema vise dopustanja

Bolje nista nego mrve

Nikad briga nikad stres

Poslednji dan, ucim da mirujem

Vise nisam sama

Bezobzirnost boli

Debeli kramponi

Valjda naucis da si srecan

Pa kad drugi pisaju po tome

Naucis da odes od njih

Mazohista nisam

Roditelje ne biras

Ostali su opcioni

To sam sto jesam

I volim gde jesam

A svi koji po tome gaze

Nek nadju drugi tepih

Ovaj sag je resio da se okaci na zid

Nema vise gazenja

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 27. jun 2009 10:58:38 | 4 vox populi

Rekli su...

Muž je ostao skamenjen, sa sve osmehom Mona Lize, koji još ne skida sa face.

Keva deluje kao da joj je sve ravno, ali se nadam da će biti manje ravnodušna kad dobije titulu baba.

Ćale se iskreno obradovao, tako da je sve podvriskivalo, kad je saznao.

Sestra je reagovala kao da je progutala kiseli krastavac, a tad smo još kao i pričale.

Baka se obradovala, sa sve suzama u očima, i rekla kako još to da dočeka, pa može da umre.

Svekrva je iskapila čašicu, i bila vesela do koske, mada joj nije prvo unuče.

Svekar se radovao, baš , ali onako zabrinuto, zbog toga što nam , realno, mnoga pitanja nisu rešena, pa je pomislio da će ovo ubrzati rešavanje.

Dever je častio pićem celu kafanu.

Marijana je podvrisnula, i počela da se pita kako izgleda kad si spreman da postaneš majka.

Ivy je htela da korakne pred tramvaj, pošto sam joj rekla SMS-om (kao i da se udajem, tad umalo da je sruši autobus), pa me zvala i pitala da li ja to pokušavam da je ubijem. I da bi više volela da imam devojčicu, pošto želimo isto ime za dečaka.

Marica je odmah počela da me mazi po stomaku.

Sanja me je pitala : ’ I kako se sad osećaš?’

Sale mi je rekao da bi extra dobra fora bila, da, kad mi se već bude video stomak, obučem majicu sa printom:’ Jebala sam se, pa šta.’

Bogdan me je pitao : ’ Pa kad?’

Danijela mi je rekla kako da ne razmazim dete, po ugledu na njenog nećaka, koji je danima želeo da ide samo ljubičastim autobusom, zato što je jednom video nju kako ulazi baš u ljubičasti. Majka malog mu je popuštala, i na kraju je rekla: -Danijela, idemo da te ispratimo sad, i molim te uđi u žuti autobus, oni idu mnogo češće nego ljubičasti!-

N mi je rekao :-Wow, bićeš srpska majka!!-

Johan je bio poprilično zblanut, pomalo zbunjen, i kao da nije baš shvatio da sam ozbiljna.

Mikica je čestitao, i klimnuo glavom, sam sebi, u fazonu: ’Da, to je to, svi smo tu negde, čeka nas to isto. ’

Kiza mi je čestitao, i rekao da i on radi na istom.

Boris mi je rekao da očekujem stalan PMS, jedno 9 meseci, a posle toga još gori, od toga koliko neću moći da spavam.

Kaća me je zvala : ’Mamiiiceee...’

Nikola me je zagrlio, i nije rekao ama baš ništa, a to je bilo bas ono sto mi je tada trebalo.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 3. jun 2009 15:01:06 | 25 vox populi

Htela sam o 204 da pišem, ali digresija po digresija pogača...

Htela sam da pišem o tome kako sam šokirana ponašanjem popova iz ovoga što ja smatram brukom od crkve,ali kontam da nema ko nije. Mada mi bude muka od nekih narkofoba, koji mumlaju: ’Tako im i treba’, pa se mislim da li mi je više muka od popova, narkofoba koji to podržavaju, ili ’jadnih’ roditelja koji vole to što im tuku decu.

Htela sam da pišem o tome kako već danima ne slušam muziku, i kako počinjem da se pitam šta mi to fali, i kako nekako čudno odzvanja soba. U stvari to je zato što nemam nove mjuze na kompu, a ovo što mi je na Ipodu mi je sve izgustirano...I tako ja prikačim Ipod na komp, da vidim šta da izbrišem, od tih izgustiranih stvari, i skontam da trećinu pesama sa njega nikad nisam ni pustila. To je verovatno neki tradicija sindrom, ako ne znam šta je, preskočiću.

Htela sam da pišem o hroničnom PMS-u, o tome kako sam sad pala jedan ispit, pa sam rešila da u junu spremam tri, pa ću valjda jedan ubosti. Htela sam da primetim i kako je lako udaljiti se od nekih ljudi koji su ti bliski, samo fizičkom razdaljinom, i kako se lako približiti nekim strancima, u virtuelnom svetu. Možda su ovo otuđenje i ovo zbližavanje uzročno- posledično povezani.

Htela sam da pišem o tome kako ništa nikad nisam znala o fudbalu, ali kako mi je sad omiljeni tim Barsa, samo zato što plaća UNICEF-u ogromne pare da bi nosili taj natpis na dresovima, umesto da njima plaćaju za neku buđavu reklamu, koju bi nosili na dresovima.

Htela sam i o tome kako non stop buljim u Animal Planet, i kako na njemu non stop piče ANIMAL COPS, i kako bih neke nesavesne vlasnike pasa, mačaka, konja i slično ostavila da mesecima gladuju u kavezu, i da se guše u sopstvenim čirevima, i fekalijama, i ubuđaloj vodi, i kako bih ih tek posle jedno dve tri godine takve kazne bacila na pravu robiju.

A onda neko dođe i kaže: Fuckin’ Amerikanci, tamo ne sme dete da ti se šeta golo po plaži, zakonom je zabranjeno. Ili ne smeš da udariš psa. PA; NARAVNO DA NE SMEŠ!! HELLOO!! Mislim, statistički, na 450 miliona ljudi, koliko ih živi u SAD, koliko ima pedofila? I koliko ima ljudi koji maltretitaju životinje? Koliko ima žena koje su maltretirane? Ili dece? I upadne mi slučajno, između 2 kanala, pedofil, koji priča o tome kako je razmenjivao dečju pornografiju online, i kako je svesan da je perverzan, i da je to zabranjeno. Pita ga policajac: Da li neko zna za ovo? Vaša porodica? Žena? Deca? Prijatelji?

On odmahuje glavom, i kaže: Niko ne zna, niko živi.

Ovo je bilo u Srbiji, da se razumemo, sa oko 8 bednih miliona stanovnika.

Htela sam još ponešto, ali sam zamračila totalno danas, valjda je to zbog promene vremena.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 27. maj 2009 16:46:36 | 11 vox populi

Ma važi

Dani su dobili neke drugačije boje. Kao da se sve usporilo, ustondiralo, kao da se nekako sporije diše. Danima zaspim pre ponoći, i danima se budim kasnije. Pogled kroz prozor mi gleda na orah, tj na vrh oraha. To lišće me podseća na detinjstvo, u dvorištu smo imali dva oraha, i malim vandalima je naravno bilo zanimljivo da kidaju niske grane, zato što im je trebao materijal za pravljenje krila. Kad je mogao Ikar, mogli smo i mi. Daleko je i detinjstvo, i dvorište. Mnoge stvari su se promenile. Valjda je glupo i očekivati da ostanu iste. Dvorište više ne izgleda ni najmanje prijateljski, kao tih godina kad se letelo. I promenilo je oblik, valjda sad imam više od pola metra više visine, pa su mi uglovi gledanja iskrivljeni. Drugačiji.

Sve teče. Ljudi se menjaju. Ja učim da se zaštitim . Nekad sam možda nesvesno i sama radila na svom povređivanju. Možda čak i tih godina letačkog staža. Posle svake isplanirane akcije usledilo je neminovno razočarenje. Zeznuto je što te ni jedno razočarenje u detinjstvu ne može pripremiti na ona razočarenja koja te čekaju kad odrasteš. Valjda, kad odrasteš, pomeriš i svoje pragove tolerancije, na razno razna sranja koja si morao da trpiš, zato što nemaš drugog izbora do da ih trpiš. Možda naučiš da se ne uvaljuješ u govna koja te povređuju. Možda prosto rešiš da neka vrata zatvoriš, i držiš ih zatvorena dovoljno dugo da prestane da ti bude stalo, i dok ne naučim da je to jedini način da ne budem povređena.

Zanimljivo je što to nije prvi put. Iskustvo sa zatvorenim vratima je zaista poučno. Kao kad sad sretnem prijateljicu sa kojom nisam u kontaktu godinama. Ili bivšeg momka od pre koju godinu. Nema čak ni radoznalosti. Ostane samo ravnodušnost, sa pokojim osmehom, možda čak samo pristojnosti radi. Možda i bez smeškanja. I sa obaveznim ’Čućemo se’ ili tako neka glupost.

Ma važi.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 23. maj 2009 15:06:15 | 5 vox populi

Abadon, anđeo uništenja

'Svedok, bespomoćni svedok.  '

…

'Kao da me je to isto nebo, otežalo od olujnih oblaka, i ista letnja vrućina nesvesno i potajno odveli do tog mesta koje od ONDA više nisam posećivao.  Kao da su neka osećanja želela da uskrsnu iz ko zna kog kutka mog duha, u posrednom obliku, kako obično čine, preko mesta kojima je čovek sklon da ponovo prođe, bez tačne i jasne svesti o onome što je u igri.  Ali kako to da u nama ne može uskrsnuti kao što je nekada bilo, žalio sam se.  Pošto nismo ono što smo tada bili, pošto su nove zgrade podignute na zgarištu onih koje je uništila vatra i bitka, ili su, već napuštene, podnosile tok vremena, i od bića koja su u njima stanovala tek ako je ostalo smušeno sećanje ili legenda, koji napokon zgasnu i padnu u zaborav jer ih potisnu nove strasti i nesreće.'

...

>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

I nešto što nema mnogo veze, a ustvari i ima:)

ENJOY

:)))

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 14. maj 2009 19:39:19 | 0 vox populi

Pare ljude kvare iliti ona zlatna Dostojevskog o srećnim i nesrećnim porodicama

Mirišem na mesni narezak

Isti sam zaboravila kakvog je ukusa

Čuje se svađa kroz prozor

Valjda je lakše da okreneš glavu

Pa te onda uvuku u kolo

Igraj, Igraj, nemoj da gledaš

Neću, Neću, hoću van ludila

Šta je, ti misliš da si manje luda

I otrgnem se, na korak do zraka

Kad ujed otrovne kučke mi se saspe u vrat

Ispsujem, i rešim da koraknem u dan

Ali ne vredi, ruke se tresu

Pa krenu suze, jebeni otrov

Poželim da odem, da nikad se ne vratim

Otrov se ubaci u moj jezik

Udari, oko za oko, zub za zub

Nisam ja za  i drugi obraz

I znam da hoću da ne budem kao oni

A od otrova nemam gde da se sklonim

Dok se ne okrenem i odem

Zauvek

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 7. maj 2009 13:07:18 | 14 vox populi

Run on

Run on:)

Enjoy:)

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 2. maj 2009 10:54:30 | 0 vox populi

Felix Mace i Milanče

Naletela sam na FB na potresnu priču o maci koja se zove Milanče. Milanče je mače kome su neki surovi ljudi posekli zadnje šape. Gospođa Danica, koja stoji iza Felix- društva maca, ga je uzela pod svoju zaštitu. Milanče je sad veliki mačak, koji mora da ima konstantnu negu i stalne preglede kod veterinara, posle više operacija. Uprkos tome on je živahan mačak,veseo i pun života.

Gospođi, koja nesebično čuva, pored Milančeta, još oko 70 mačaka, je neophodna pomoć. Sve te mace treba da jedu, da se vakcinišu, i da imaju kakve takve životne uslove. Felix, društvo maca, opstaje zahvaljujući nepresušnom entuzijazmu gospođe koja stoji iza ovog imena. Ukoliko volite životinje, i želite da pomognete, koliko ko može, možete videti više informacija na sajtu:

http://www.felix-mace.com/

Videla sam da sajt nije bas refreshovan, pa možete više informacija dobiti i ovde:

http://www.facebook.com/home.php#/group.php?gid=26152478565&ref=ts

http://www.mica-maca.com/felix.htm

http://www.facebook.com/home.php#/group.php?gid=53670514151&ref=ts

Naredni text vam prenosim sa FB grupe, koja se zove Milanče:

'Milanče je na žalost imao tu nesreću da naleti na najbednije pripadnike ljudskog roda koji su rešili da svoje bedne živote ispune time što su mu isekli zadnje šapice :( Međutim malom Milančetu se sreća osmehnula jer ga je pronašla divna osoba i vodila ga po veterinarima sve da bi se mali Milanče oporavio. Milanče je imao nekoliko operacija ali problemi i dalje postoje.

Tokom svih tih strašnih stvari kroz koje je Milanče prolazio, njegova želja za životom se nije smanjivala. I pored svih problema on je živahan (koliko god može ) , voli da se igra....

Nadam se da ćemo svi zajedno uspeti da bar malo utičemo da se stavi tačka na takvo mučenje životinja. Neka nam Milančetova volja za svojim životom pomogne da ne dozvolimo da se takve stvari dešavaju u budućnosti!!'

Pa, ljudi dobre volje, ako ste iz Novog Sada, ali i ako niste, POMOZITE!!

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 24. april 2009 21:11:26 | 5 vox populi

Slavica aždaja, a ne slonica

Juče ujutru sam videla kako izgleda aždaja. Zove se Slavica (ovo je očekivano ime za slonicu, ali dobije ga u mladosti i poneka aždaja, kad se još ne vidi njen karakter, već samo potencijal za kurpulentnost), i radi na šalteru (gde drugo aždaje i mogu da se zaposle...). Slavica je inače suvo zlo, a ni malo ono aždajče koje nosi slatku izvrnutu tortu. Suvo zlo bi joj sigurno bilo indijansko ime. Kad spojite ovo što sam ja opisala sa Mićkovom stereotipnom šalterušom iz ’Nacionalnog parka Srbija’ – dobijate potpunu sliku o Slavici. Uz to je i neobrazovana, i glupa, i naravno da misli da su svi zakoni na njenoj strani. I jede, tj žvaće, onako nevaspitano, mislim da je u pitanju neka masna pita. Zapitajte se kad vidite nekog da žvaće žvaku, da li je to uopšte nevaspitano, i šta bi bilo da žvaće mrsnu pitu, dok mu mrs curi niz usta.

Sticajem okolnosti Slavica je zadužena za šalter koji overava zdravstvene knjižice, i sticajem okolnosti meni je knjižica potrebna, i rešila sam da je dobijem. Ona je meni lepo objasnila da ja imam preko 26 godina, što znači da ne mogu da se osiguram kao studentkinja, da živim sa majkom i babom, koje imaju prihode (majka je prijavljena na zdravstveno preko poljoprivrede, reda radi, od koje nema prihode, a baka je penzionerka sa penzijom manjom od 4ooo dinara) i da neću moći da ostvarim pravo na zdravstveno, dok ne promenim adresu, bez obzira na to što ću joj doneti potvrdu da sam nezaposlena. – A zašto ne mogu?- pitam ja naivno.

-        Zato što si udata i ti moraš da se vodiš preko muža.-

-        Ali moj muž se vodi u Novom Sadu, a ja  imam prebivalište ovde, i neću da ga odjavljujem, i neću da vadim knjižicu tamo zato što bih svejedno plaćala preglede ovde.  –

-        Ali on je osiguran tamo.-

-        Koje to veze ima? On živi tamo a ja ovde. –

-        Pa vi ste udati, moraćete sad da se vodite preko njega.-

-        Ali gospođo, ja sam nezaposlena, muž mi je nezaposlen, njegova adresa je tamo, moja ovde, ne želim da se lečim u Novom Sadu nego ovde. Nemam ništa u Novom Sadu, i neću tamo da se prijavljujem. –

-        Možete onda da se prijavite na poljoprivredu.-

-        Ali ja se time ne bavim.-

-        Bavi se tvoja majka. –

-        Ne bavi se ni ona, niti ima veze s tim imanjem, oko koga se nije ni ostavinska rasprava povela, ali ste joj strpali da mora da se vodi na poljoprivredu. A jel može moja majka da se odjavi sa poljoprivrede, a ja da se upišem umesto nje?-

-        Ne može dok ne napuni godine za penziju.-

-        Aha. Znači morala bih i ja da vam dajem 25.000 godišnje za osiguranje, koliko i ona, iako nemamo nikakve prihode od toga?-

-        Da.-

-        Hoću da pričam sa nekim drugim.-

Onda me pobesnela aždaja vodi kod svog šefa, kome ja i muž objašnjavamo o čemu se radi, on zove neku advokaticu da pita šta ćemo i kako ćemo, i čovek nalazi rešenje, i odlazi da ga saopšti pobesneloj furiji. Ona kaže šefu:- ALI TO VIŠE NE MOŽE!!- I meni puca film, izlazim napolje, nešto mi igra u grlu, muž priča kako počinje da razume ubice koji zbog ovakvih situacija polude, i pobiju gomilu ljudi.

I pokušavam da se sredim, rešena da pišem pismo Ministarstvu zdravlja i Zavodu za zdravstveno osiguranje, zato što SVI građani imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, i znam koja su mi prava, i ne želim da mi se uskraćuju. Možda i ombdusmanu, zbog ugrožavanja tih prava. I shvatam da ću verovatno, za par dana, odneti sve papire, i biti dočekana sa FJP. Šta je FJP. Pa fali jedan papir.

Da sve bude još smešnije sanjala sam vešticu kako viče kako mi fali jedan papir, i kako to ne može tako, zato što ne može.

Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 22. april 2009 10:17:58 | 17 vox populi

Prijatno popodne u koje se uklapa ritam saobraćaja

Razmišljam da otvorim jedan blog rezervisan za fotke, pošto od mojih vrcavih textova fotografije ne stižu na red:) Ustvari, ne bih se ni zapitala, da mi dragi nije rekao da taman kad pomisli da će nešto pametno da pročita on naleti na gomilu fotki, na nekom blogu. Ja ne želim nikako da posetioci i posetiteljke mog bloga budu uskraćeni za jedno pametovanje, i da se smore mojim amaterskim fotkama, pa ću da otvorim stranu za ove što vole slikovnice, a ovde će i dalje da svraćaju ovi što bi da pročitaju nešto pametno:))) A dok ne smislim kako da se zove nova strana, uživkajte, kao mi jutros:)))

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 9. april 2009 17:21:06 | 19 vox populi

Poređenje :))

Ovako je bilo jedne jeseni:)

 A ovako je bilo jutros:)))

I naravno maslačci:))))

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 7. april 2009 13:52:16 | 3 vox populi

Diskriminacija

-Mama, mama, šta je to diskriminacija?-

Odgovor a) -Pa... To je kad ti možeš da živiš gde hoćeš, a neko ne može da živi gde hoće, zato što ga ljudi ne prihvataju.

-A zašto ga ne prihvataju?-

-Pa zato što je drugačiji. Zato što je druge boje kože.-

-Ali, mama, zar to treba da ima neke veze? -

-Pa i nema.-

- A zašto neki ljudi ne dozvoljavaju drugim ljudima da žive u njihovom komšiluku?-

- Zato što većina u društvu misli da to tako treba.-

- Pa je li to normalno, mama?-

- Nije, ali je tako.-

-Ali ja i dalje ne razumem šta je to diskriminacija.-

Odgovor B) Pa...To je recimo kad ti imaš devojku i držite se za ruke, zato što se volite, a dve tete koje se vole ne smeju da se drže za ruke. Ili dvoje čika koje se vole ne mogu da se drže za ruke.

- Ali mama, zašto tete ili čike ne smeju da se drže za ruke?-

-Pa...Zato što većina ljudi u društvu misli da to nije normalno.-

-A je li to normalno?-

-Da, normalno je.-

-Ali mama, ja i dalje ne znam šta znači diskriminacija.-

Odgovor C) Pa.... To je kad recimo tvoja mama ima isti posao kao i čika Dule, ali čika Dule dobija veću platu samo zato što je muškarac. -

-Ali, mama, to nije fer. -

-Pa da, nije fer.-

-Ali mama, da li muškarci treba da imaju veću platu od žena?-

- Ne treba. -

- A zašto je imaju?-

- Vidiš, mnogo je to pitanja. Imaju je zato što većina u društvu misli da je to normalno. -

- A je li to normalno?-

- Nije. Normalno je da mama i čika Dule imaju istu platu, zato što rade isti posao. -

- Nego, mama, ja ne razumem i dalje šta je to diskriminacija.-

Odgovor D) Paa... Diskriminacija je kada te neko optužuje i napada samo zato što si nekako drugačiji od njih.-

- Aha. Kao kad mi u školi napadamo Miku, zato što je Cigan?-

- KO ga napada?-

- Pa svi mi iz odeljenja. On smrdi. -

-Ali to ne smeš da radiš. Pa to je diskriminacija!!-

- Kakva diskriminacija? Pa to svi rade.-

- Ali dušo, ne smeš to da radiš. Taj Mika je Rom, tako se ispravno kaže Cigan.I možda je siromašan, pa se ne oblači lepo. Ali njemu je jako teško kada ga svi blate i zezaju. -

- Ali neće me voleti u školi, ako to ne radim. Onda će zezati mene.-

- Ali, Zlato, zamisli da ti nemaš para za lepu odeću. I da želiš da ideš u školu. I da se svi ponašaju prema tebi, kao što se svi vi ponašate prema Miki. Pa da li misliš da bi ti bilo lepo?-

- Nee.. Ne bi. -

-Rekao si dok sam ti objašnjavala šta je diskriminacija da ne razumeš, zato što je po pravilu većina veoma lako diskriminisala manjinu, samo zato što je većina. Ako vas ima više u odeljenju, ne znači da je u redu da se tako ponašate prema njemu. I zamisli kako bi njemu bilo lako da makar prestanete da obraćate pažnju na njega.-

- Miki? Da, sigurno mu nije lako. Neću da diskriminišem, mama. Vodiću ga sutra na stoni fudbal.-

- Ok.-

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 5. april 2009 23:25:44 | 11 vox populi

Proleće

Proleće...

Miriše:)

:)))))))))))))))))))))))))))))))))

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 3. april 2009 22:38:48 | 4 vox populi