NajS

Savremena bajka iliti jedan ponovljeni od poodavno

I onda su živeli srećno do kraja života. Ne znam samo na kojoj planeti se odigravaju priče sa ovakvim krajem. Na našoj? Teško. Treba reći možda nešto ovako:' Onda su pomislili da će živeti srećno do kraja života, ali su smetnuli s uma nekoliko stvari.

 Posle par godina su se zasitili seksa. Rutina ih je stigla. Postajalo je dosadno, mada je dosadno ponekad i dobro. Ona je počela da mašta o 'leptirićima' i da zavidi svojim single prijateljicama zato što upoznaju nove ljude i s vremena na vreme deluju tako srećno i zaljubljeno, iako ih to ne drži dugo. On se sve češće povlačio u sebe, odbijajući da veruje da je možda pogrešio i da porodica i nije način da ne budeš usamljen. Bio je usamljeniji nego ikad. Ona je mislila da će ih dete približiti i da će se onaj izgubljeni osećaj vratiti, kada ga dobiju. Prestala je da pije pilule, ne obavestivši ga o tome.

 On je upoznao sa majkom i rođacima. Svi su bili zadovoljni što se konačno skrasio. On se smejao i izgledao srećno. Ona mu je rekla da misli da je možda trudna. On ju je zagrlio i rekao: 'Konačno ćemo biti prava porodica.' Ugrizao se za donju usnu. Postaću otac. Ona je postajala sve veća i veća, sve nemirnija i nemirnija. Nije očekivala da će se toliko udaljiti, ništa od leptirića. On ionako više razgovara sa njenim stomakom nego sa njom. On se trudi da bude pažljiv. Kupio joj je cveće. Sutra će spremiti večeru. Oseća se čudno, pomalo ponosno, uplašeno. Hoće li biti dobar otac? Ona vrišti. Porađa se. Nije verovala da će biti ovako bolno. Minuti su kao godine. Nikad više!!! On joj drži ruku. Samo da bude zdravo. Sestra joj stavlja bebu u ruke. Jedva ima snage da ga pogleda. Ovo je izašlo iz mene. Obliva je toplina. On je srećan. Sin. Dobio je sina. Pružiće mu sve.

Prošlo je par godina. Ona je ogorčena. Kuva, pere, pegla, čisti, jurca za detetom. Muž je non-stop na poslu. Ponekad dovuče posao kući. Izlazi na poslovne večere. Ona se oseća generalno loše. Ugojila se. Postaje histerična. Nije mislila da će imati toliko obaveza oko deteta. Da joj majka ne živi iza ćoška, teško da bi uspela i do sada da ne poludi. Beba plače, gladna je, treba je presvući, oprati veš, srediti kuću, skuvati ručak ili večeru i dočekati muža sa osmehom. Ne verujem. Pre će biti namrštena, prljava i čupava. Miriše na bebi puder. On sve vreme koje provodi u kući posvećuje čuvanju deteta. Ona je prozirna. Podseća samu sebe na vešticu. On ne želi da prigovara zato što je njena majka stalno kod njih u stanu. Zna da je pomoć dobrodošla. Mora da vodi ljubav sa ženom večeras. Treba i to prebrinuti za ovu nedelju.

Uhvatio je sebe kako razmišlja o koleginici s posla. Čak je sa jednim prijateljem razgovarao o tome kako bi bilo možda dobro da nađe ljubavnicu, i kako naravno samo razmišlja o tome. Mada je to prvi korak ka realizaciji. Ona se oseća kao žena bez identiteta, jedno veliko ništa. Karijeru nije stigla da izgradi, bliži se tridesetoj, jedina preokupacija joj je dete. Sa prijateljicama se udaljila, imaju sve manje zajedničkih interesovanja. Zaboravlja ko je bila pre nego što je upoznala njega. Oseća se nezadovoljno, neostvareno. Sin će uskoro u školu. Ni njemu više nisam potrebna. Odvikla sam se od učenja. On? Ne mogu reći da je hladan, trudi se da bude pažljiv... Nisam prosto sve ovo ovako zamišljala. On je okupiran poslom, ili se samo trudi da radi što više, da bi što manje vremena provodio u kući.

Njemu je dosadno. Brak je mirna luka. Ne seća se kad je zadnji put izašao sa prijateljima. Počeo je nesvesno da izbegava izlaske kada je primetio da njoj to smeta. On se guši. Imamo prelepo dete koje zaslužuje oba roditelja. Zbog njega moramo da održimo ovu fasadu.  Sve ozbiljnije razmišljam o ljubavnici. Ne sećam se kad sam imao dobar sex sa ženom.

-Mama, mama, jel se ti i tata volite?-

-Pa..Da..Kakvo je to pitanje?-

-Tata, jel voliš ti mamu?-

-Da, naravno da je volim.-

-Tata, a zašto ti nikada nisi kući?-

-Tata radi sine, zarađuje novac, da bi mogao ti sebi nešto da kupiš.

-A zašto mama ne radi?- Uh. To bih i ja voleo da znam. Zato što te čuva, valjda.

-Ne znam. Idi pitaj mamu.-

-Mama, zašto samo tata radi? Ti nigde ne radiš.-

Ovo ju je iznenadilo i blago razbesnelo. Nepripremljena skroz.

-Mame mojih drugara iz škole rade, samo ti ne radiš.-

Htela sam da mu kažem da je on kriv, da sam celog života brinula o njemu i njegovom ocu, da nisam imala vremena. Htela sam da mu kažem da je on kriv za sve što sam mogla da budem, a nisam. Reči su mi zastale negde u grlu. Nisam srećna. Dete oseća da nisam srećna.

On je našao ljubavnicu. Sekretarica. Zgodna. Razvedena. Ne želi obaveze. Ne zahteva. Vatrena. Uvek spremna. Nasmejana. Voli da flertuje. Voli sex. Mnogo puta su to uradili u njegovoj kancelariji, na stolu, kauču, podu, stolici. Nosi haltere. Ne znam puno o njoj. Sluša me kada pričam. Osećam se živim, posle 1000 godina. Žena nikada neće saznati za nju. To bi bilo loše za dete.

Primetila je da se on promenio. Nekako je veseliji, opušteniji. Kupuje joj cveće. Više radi i više putuje nego ranije, ali se trudi i da joj to nadoknadi. Podržava je da se posveti doškolovavanju, pošto ima dosta slobodnog vremena, otkad dete ide u školu. Ona je srećna. Voli ga i misli da je konačno sve na svom mestu. Zna da bi on želeo još dece. Prestaje da pije pilule. Ionako vode ljubav par puta mesečno.

On razmišlja da prekine ovaj besmisleni brak. Dete je konačno dovoljno veliko, razumeće. Nije zbog ljubavnice. Odnos sa njom ne bi menjao niti ozvaničio. Prosto je poželeo da izađe iz začaranog kruga agonije i laganja. Srećan je zato što je ohrabrio ženu da se posveti školovanju. Ipak su mnogo toga prošli zajedno, imaju divno dete, i spreman je na bilo kakav kompromis za dobrobit deteta. Biće dobar otac. Prosto hoću svoj život nazad. Hoću da spavam sam u velikom krevetu. Hoću da dolazim kući kad hoću i da ne smišljam izgovore, kad želim da otputujem na koji dan. Hoću da se odmorim od dosadašnjeg glumatanja. Reći ću joj večeras.

Ona stoji u kupatilu, zureći u štapić. Trudna je. Sin je u dnevnoj sobi, pojačao je muziku jako glasno. Razmišlja. Ovo je sigurno treći mesec. Ima još par ispita do diplome, ali daće ih pre nego što se porodi. Ima 34 godine. Skoro da ne veruje u rezultat testa. Umiva se, i gleda se u ogledalu, oslanjajući se sa obe ruke na lavabo. Ima par sedih, prekrivene su farbom. Tamna kosa joj uokviruje bledo lice pravilnih crta. Smeši se sebi. Još uvek je lepa. Dodiruje svoje grudi. Čvrste. Spušta ruke na bokove. Lepo je građena, iako se još uvek oslobađa celulita, koji je navukla u prošloj trudnoći. Ima muža na kome joj svi zavide. Lep je, uspešan, zgodan, voli je, podržava je. Reći će mu večeras.

On ulazi u stan.

-Draga, stigao sam.-

Kaže i pomisli kako sebe podseća na otrcanog stogodišnjaka. Kliše srećne porodice. Okačinje mantil o klin u hodniku i ulazi u dnevnu sobu. Trpezarijski sto u uglu je svečano namešten za dvoje. Sledio se kada je to video.

-Dolazim za trenutak. - ona dobacuje iz kupatila. 

Neka hladnoća mu se ovila oko srca. Da se češće trudila oko ovakvih stvari, možda danas ne bih ni želeo razvod. Činjenica je da je ona lepa žena, ali je i... Dosadna? Možda to nije prava reč.  Naći će ona već nekog, u to ne sumnjam. Sada je kasno za predomišljanja. Neću je povrediti. Daću joj šta god hoće. Ne želim je za neprijatelja. Pojavila se na vratima. Iznenadila me je. Dugo je nisam video našminkanu, ni elegantno obučenu. Zaista je lepa.

-         Mislila sam da bi bilo lepo da budemo malo sami. Malog sam poslala kod bake, ostaće tamo večeras.- rekla je. 'On je i dalje najlepši muškarac koga poznajem'- razmišljala je. 'Nije nam išlo baš najbolje, ali nije ni samo on kriv. Moraću da se potrudim. ' dovrši misao.     

Seli su za sto. Večerali su, razgovarajući malo o njegovom poslu, malo o njenim ispitima i o planovima za njihovo dete i njegovo školovanje. Ona ga je gledala blistavim očima, smešeći se i čekajući trenutak da mu kaže radosnu vest. On je skretao pogled, pričajući i trudeći se da ne vidi sjaj u njenim očima.  Znao je da ga nikada ne bi prevarila. Ostaviće je u zabludi da ni on nju nikada nije prevario.  Bolje je uraditi ovo što bezbolnije. U jednom trenu razgovor je zamro.

-         Hoću da razgovaramo o nečemu važnom!!- rekoše oboje u isti tren. Nasmejali su se nervozno.

-         Prvo ti.- reče on.

        - Ne , prvo ti, molim te.- Reče ona nervozno.  

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 14. mart 2009 18:34:04 | 9 vox populi

Devojčica sa šibicama, Crvenkapa, Uspavana lepotica, Pepeljuga, U cara Trojana, i Snežana i sedam rudara...

DEVOJČICA SA ŠIBICAMA

‘U školu je došla psihološkinja da roditeljima održi predavanje. Mama je povela i mene.

Psihološkinja: '...Razgovarajte. Komunicirajte sa svojom decom. Pričajte im bajke. Pročitajte im  dobru priču pred spavanje...'

...

Čim je mama ugrabila malo vremena:' Dođi, hoću da ti pročitam jednu bajku koju sam jako volela kad sam bila mala!!'

Ja: 'O, DA!!'

Mama:'...Padao je sneg, i padala je noć, bio je poslednji dan u godini, i jadna je devojčica sa šibicama hodala ulicama, bez cipelica, niko joj nije dao ni paru, i bila je gladna, i bilo joj je hladno...'

JA: 'Šmrc...šmrc...'

Mama: ' Jako hladno, smrzavala se a nije se usuđivala da se vrati kući, jer nije prodala ni kutiju šibica, i nije imala ni pare, i otac bi je sigurno istukao...'

JA: 'Nije bilo policije, sindikata??!!'

Mama:' Sindikati? Ne verujem. Ovo je priča iz prošlog veka.'

JA: 'Kakav je to način da se pošalje jedna devojčica bez cipela na sneg!!!! I da joj se naredi da radi za Novu godinu!!! '

Mama:' Ali...'

JA: 'Stani malo, sad ću ja da tebi ispričam jednu priču: Bio jednom jedan veliki kriminalac, koji je hteo da pošalje devojčicu u grad da prodaje šibice. Ali to se ne sme raditi jer je zabranjeno navoditi decu da rade!! Devojčica je zato otišla kod policajca, i onda su došli oni iz sindikata, iz Ministarstva za rad, iz komiteta fabrike šibica, i socijalna radnica, i kriminalac je završio u zatvoru, i morao je da plati devojčici kaznu, i onda je ona otišla i kupila par lepih čizmica postavljenih vunom i perjanu jaknu. ETO!! To je jedna lepa priča!!!

.....

Mama na telefonu: ' Alo, jel to psihološkinja!? Da li možete da mi kažete ŠTA treba da se priča deci??'  '

* (Grazia Nidasio- strip iz knjige: LE DONNE RIDONO)

CRVENKAPA

'Bako, bako, ala ti imaš velike oči...'

'Da te bolje vidim!!!'

'Bako, bako, ala ti imaš velike uši...'

' Da te bolje čujem!!!'

'Bako, bako, ala ti imaš veeeliiikii kuuraaac, aaaahhhh, baaaaakoooo...'

TRNOVA RUŽICA ILITI USPAVANA LEPOTICA

 Probudila se iz jednovekovnog sna. Iznad nje je stajao neki klipan, i gledao je zaljubljeno. Iz usta je osećala miris ustajalog duvanskog dima od jednog veka. Poslednjeg čega se sećala jeste bilo da je htela da nauči da prede, i da se ubola na neko glupavo vreteno. I valjda je pala u nesvest, šta li. Mislila je u sebi, kako joj na pamet više neće pasti da se uči tim ženskim budalaštinama, predenju, heklanju, pletenju, ili uopšte zanatima koji su em dosadni, em se možeš nabosti na nešto.

' A ko si ti?' –pitala je klipana koji je stajao iznad nje.

' Ja sam tvoj princ! Spavala si 100 godina, čekajući da te ja pronađem i spasim poljupcem! Ti si moja nevesta!'

'OOOooopaaaa... Ček, malo, sinak...Spavala sam sto godina?' –reče i odjuri do ogledala. Uzdahnu s olakšanjem kad je videla da nije ostarila ni dana.

'Da, sto godina. Ja sam razbio kletvu, i meni si suđena!'- reče princ razneženo.

'Tako mi i treba, kad 'oću da predem, gggrrr...'- pomisli lepotica, pa reče maznim glasom:

' Ali prinče, vi zaslužujete mnogo bolje od mene, ja sam jedna starica sa mladim likom, nisam se pošteno ni razdevičila, a već imam 120 godina, ko bi hteo matoru babu a još devicu...Nego, mladiću, da vi krenete dalje, i nađete sebi ravnu princezu?' – reče lepotica, i dade mu svoj široki osmeh na uvid. Gunđala je sebi u bradu i psovala žestoko: ' Sto godina spavala, oh bože, tako mi i treba, da sam išla u neki samostan bolje bih se provela nego ovde, uvek možeš umaći duvnama, malo se promuvati po gradu, maziti sa deranima, možda bih se i povaljala u senu s nekim do sada, ne mogu se udati nevina, ne mogu, to bi me ubilo, i šta ako je njemu mali, a ja nikada i ne osetim veliki, i ne znam za bolje, i umrem misleći da sam celog života imala sjajan sex, a u stvari nije bio ama baš nikakav, ne mogu to sebi da uradim, imam već 120 godina, treba nadoknaditi 100 godina apstinencije, ne mogu da se udam sad!!!' – lepootica je panično razmišljala u sebi, ali nije dozvolila da se išta od svega toga ocrta na njenom licu..

Princ je za to vreme razmišljao:

' U pravu je, jebote, ima 120 godina, jes' da ne izgleda loše, ali ko zna , možda će ostariti naglo...I kako da joj napravim dete? Može li ona uopšte da rađa?? S druge strane, nevina je, nikad nije ni znala za boljeg, bila bi mi verna mala moja slatka nevina ženica, i uostalom, zaspala je u prošlom veku, ne zna još za ova nova sranja koje izmišljaju ženturače, ne zna ni za razvod, ne zna za ravnopravnost, možda bih mogao da je ubedim da glasa za mene, i bila bi baš divna supruga... A i jebote, zaspala je zato što je htela da nauči da prede, to govori o njenom karakteru, htela je da se bavi tim ženskim zezancijama, to je baš dobro...'

Venčali su se.

Razveli su se godinu dana kasnije. Na spisku razloga bili suČ

Preljuba- princeza se kresnula sa baštovanom.

Preljuba- princ je kresnuo sobaricu, kuvaricu, i par kurtizana, koje su svedočile da je dolazio kod njih po dozu sexa, ali i prljavih priča u krevetu, koje nije mogao da govori svojoj slatkoj, nevinoj ženici.

Nepremostivih razlika- princeza je želela karijeru, princ je želeo domaćicu, princ je nije podržavao, ona je sabotirala njegov politički anganžman, tako što je pristupila feminističkom pokretu...

PEPELJUGA  I U CARA TROJANA KOZJE UŠI

Jednog jutra, veeeliiikaa kočija se zaustavila ispred kineske radnje u Zemunu. Iz kočije je izleteo usplahireni mladić, i uleteo kao tajfun u radnju.

'Gde je San Mi?'

'Koooo?' – upitao ga je začuđeni vlasnik radnje.

' Rekli su mi da ovde živi devojka koja može ući u ovu cipelicu!' – reče princ, i pokaza staklenu cipelicu, pažljivo čuvanu .

'Pa, ovde ima jedna mala, ali ona mi je ćerka, i ne bih rekao da je ta koju tražiš, al' 'ajd' zvaću je!'

Starac izgega uz meke stepenice, i na vratima se pojavi drugi mladić. Izvuče rupčić iz džepa sakoa, i reče naduveno: ' Ovde smrdi. Stvarno si nemoguć. Ladno smo došli kod Kineza da tražimo tu tvoju fuksu. Da mi je samo znati šta je falilo ostalim kandidatkinjama, jebo te, bilo je riba i ribetina...'

' Ti to ne razumeš, brate, ova mala sa kojom sam plesao je imala taaakoooo sexy stopala...'

' Pa imale su i ostale, jebo te, budalo, gde si gledao!'

'Ali ova su bila takooo malena, tanušna, kao da je devojčica...'

' Znači, ko je meni dao ulogu komornika ovoj budali, baš me je zajebao!! Jurimo po celoj planeti neku klinku sa majušnim stopalima, zato što ti ne znaš da obuzdaš svoj fetišizam!! Jebeš stopala, bre!!'

Princ ga pogleda, pomalo uplašeno.

'Otkud ti znaš da ja jebem stopala????'

Komornik se udari po glavi mirišljavim rupčićem:

' Ma to sam rekao figurativno, mada, vidim da možda i nije!! Znaš, ne znam šta bi ljudi mislili o svom monarhu da znaju da jebe stopala. TJ da mu se i ne jebe ako neka nema mala stopala. Oh, bože!'

U tom trenutku se na vratima pojavi mala Kineskinja, u pratnji svog oca. Na nogama je imala teške drvene klompe, skovane po kineskoj tradiciji, jako malog kalupa, koje je nosila od rođenja. Kinezi, opasni fetišisti, su za svoje žene unapred obezbeđivali da imaju mala stopala, da se ne bi našli u situaciji u kojoj je bio princ. Kineskinja je sela, izula klompu, i bez po muke uvukla svoju malu nožicu u staklenu cipelicu. Komornik se glasno lupio po glavi.

' Pa ovo je stvarno nemoguće!!'- reče .

'Ti si ta!' – reče princ ushićeno.

'!»#$%&/()' reče mala Kineskinja, na kineskom.

Gledali su se zaljubljeno.

Komornik je počeo da besni.

' Hoćeš da mi kažeš da ćeš se oženiti ovom malom, a da i ne govori naš jezik, ne razumeš je, a ni ona tebe, i da ću ja imati neslavnu dužnost da objašnjavam ovom napaćenom narodu gde si našao ovu ubogu devojčicu, i da ću morati da izmislim da je ona makar princeza???'

' Da, da, tako nešto..' – reče princ.

' I to sve zato što jebeš stopala!!!' – reče besno komornik.

Komornik je obavio svoju dužnost, ali mu savest nije dozvoljavala da zaspi danima, slagao je svoj narod, za seljančicu rekao da je princeza, plašio se da će neko to otkriti...

Mučen nesanicom, šetao je jedne noći zemunskim kejom, bacao kamenčiće u vodu, i seo je negde blizu 'Amsterdama', kako bi uživao u zvucima melosa koji su dopirali odande. Najednom se slomio, i počeo da plače. Poverio je svoju muku Dunavu, tiho, šapćući:

' Naš budući car jebe stopala. Nije mu malo što je toliko perverzan, nego zakera i oko veličine stopala. I oženio je ubogu Kineskinju, samo zbog malih stopala. Makar se ona usrećila, dobila je papire, sad je legalno u zemlji. Jebo te, on joj svršava po nogama...'

U Dunavu se kupao jedan mladi zaljubljeni par, koji je ovo slučajno čuo. Ispričali su ovo svojim prijateljima, a oni svojim, a oni svojim, i naravno to u nekom trenutku stiže do princa, ali u proširenoj i naravno nadograđenoj verziji: 'Princ voli da svojoj mladoj nevesti piški po nogama, zato je oženio Kineskinju, da ne može nikome pričati o svojoj nastranosti.'

 Kad je čuo za ovo, zapita se da mu možda stvarno ne bi prijalo da to uradi, pa ode do spavaće sobe svoje žene, da proba.

SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA

Snežana je pobegla od roditelja, koji su hteli da je ubace u monogamnu vezu, kod sedam patuljaka, koji uopšte i nisu bili patuljci, nego su to kasnije zlobnici pričali, da se ne bi pretpostavilo da se Snežana kresala sa svima njima. A tih sedam momaka, rudara, velikih i snažnih tela, su je skroz zadovoljavali, ispunjavali joj sve seksualne fantazije, i iznad svega , voleli su je. Nikada se nisu posvađali međusobno oko nje, niti su joj ikada zamerili kada bi izabrala nekog drugog, a njima je baš bilo do seksa. Znala je Snežana biti i manipulatorka, pa pozvati dvojicu ili trojicu odjednom u spavaću sobu, ali se to baš retko dešavalo. Svima im je omiljeni deo dana bila večera, kada bi sedeli i pričali o dogodovštinama iz rudnika i kada bi Snežana svima pričala šta ima novo na vestima.  Svi su živeli u slozi i veselju, dok nije došla neka ljubomorna krava, koja je htela da prisvoji sedam rudara za sebe, ali nikako nije mogla, zato što su svi bili zaljubljeni u Snežanu. Snežana je zagrizla njenu jabuku, i zaspala. Zgodni rudari su smišljali kako da je povrate u svet živih, i na kraju rešiše da puste nekog majmuna, koji je tvrdio da je studirao  medicinu, da proba da je reanimira, ili tako nešto. Doktor je pokušao, i uspeo, u Snežana je ustala, pogledala u oči lepog doktora i rekla: 'Hvala'.

Osetila je na trenutak kako se žacnula, kao da je doktor privukao, iznenada, i posle par dana je shvatila da se zaljubila u njega.  Rudari su primetili da nešto nije u redu, pošto nije nikog pozivala u svoj krevet, ali su mislili da joj treba više vremena da se oporavi, i nisu navaljivali.

Snežana se jednog dana uputila kod doktora, folirala je neku kijavicu, da bi mu izjavila ljubav. Ušla je u ordinaciju, naježila se kada je zavukao stetoskop pod njenu majicu, i  rekla mu: ' Meni se vi mnogo dopadate. Mislim da ste vi onaj pravi.' Doca se malo nakašljao, ovo ga je iznenadilo, nije se nadao. Pogledao je , i rekao joj da mogu pokušati da se zabavljaju, pa će videti šta će od toga biti. Posle mesec dana joj je rekao da hoće da je oženi, ali da je sada pravi trenutak da mu kaže sve što misli da treba da zna o njoj, i da otvorenih srca uđu u brak.

Kraj 1

Ona je rekla da je pobegla od kuće zato što su roditelji insistirali da ima monogamnu vezu, a ona za to nije bila spremna.

Rekla mu je da se kresala sa svih sedam rudara.

' Istovremeno?' – pitao je.

' Paaa, ne baš. Ali ponekad, retko, ali ponekad, sa više njih istovremeno. '

' Kurvo' – rekao je, ustao sa stola, i otišao. I nikada se nije vratio.

 Snežama je ostala sa sedam rudara, srećna i zadovoljena.

KRAJ 2

Ona je rekla da je pobegla od kuće zato što su roditelji insistirali da ima monogamnu vezu, a ona za to nije bila spremna.

Rekla mu je da se kresala sa svih sedam rudara.

' Istovremeno?' – pitao je.

' Paaa, ne baš. Ali ponekad, retko, ali ponekad, sa više njih istovremeno. '

'Aha. A jel se to desilo od kada smo zajedno?'

' Ne. Nijednom. Oni me vole, i nikada ne bi uradili nešto što ja ne želim. Razumeju. I ja volim njih, ali sada sam tvoja.'

' Razumem. '

'Imaš ti meni nešto da kažeš?'

' Malo sam zatečen. Ali rekli smo, iskreno, pa će tako i biti. Ja sam kresnuo bivšu prve nedelje kad smo počeli da se viđamo.'

'...'

' Nije trebalo, ali bio sam slab, i možda još malo napaljen na nju, znao sam da je to loša ideja, ali svejedno, desilo se.'

'Povređena sam. '

'Znam. Neće se ponoviti. To je bilo u početku, skontao sam da je to bila jako loša ideja, ali napaljena budala sam bio...'

' Ja živim u kući sa sedam lepotana, pa mi nije palo na pamet da se krešemo, od kad te volim.'

'Pogrešio sam. Neće se ponoviti. Veruj mi. '

'Verujem.'

Patuljci su  primili kao stanarku onu što je htela da otruje Snežanu, i rasturali je od sexa svakodnevno, ali su je posle par meseci zamolili da ode, pošto ih emotivno nije ispunjavala.

Snežana i doktor su živeli  srećno do kraja života.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 4. jun 2008 16:23:44 | 19 vox populi

Marko Kraljević i još koji budža, trampim za Viljama Tela. Odma'.

'Dvoumio sam se za časak koju nacionalnost anarhista da navedem, ali sam se na kraju odlučio za švajcarsku, jer je besmislica bila golema. Za normalnog čoveka verovanje u švajcarske anarhiste značilo bi isto što i verovanje da pacovi žive u čeličnim bankarskim kasama. Kada sam se prvi put obreo u Švajcarskoj, imao sam utisak da nju domaćice čiste temeljno svakog jutra ( istresajući, naravno, prašinu u Italiju). To je na mene ostavilo toliko snažan utisak da sam još jednom razmotrio pitanje nacionalnih mitova pojedinih zemalja. Anegdote su, u suštini, istinite, jer se izmišljaju deo po deo, s ciljem da odgovaraju određenom tipu. Nešto slično se dešava i sa nacionalnim mitovima koji se stvaraju s ciljem da opišu dušu neke zemlje. Tada mi je palo na um da legenda o Viljemu Telu verno izražava švajcarsku dušu: kada je strelac ustrelio jabuku, pogodivši je usred srede, Švajcarci su izgubili jedinu istorijsku priliku da imaju veliku nacionalnu tragediju. Pa šta onda čovek da očekuje od takve zemlje? U najboljem slučaju, soj časovničara.'

Ernesto Sabato

'O junacima i grobovima'

I što je koji kurac taj Viljem Tel zapao Švajcarcima, ja bih se rado menjala sa njima...

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 3. jun 2008 19:09:42 | 23 vox populi

Mandela Rholihlahla Nelson – Madiba (učitelj)-1, 2 i 3...Again, al sad finalna verzija:)

Veliki. Najveći. Neprevaziđen. Hodajuća istorija. Sin naroda Hosa.

Rođen u malenom seocetu 18. 07. 1918, u maom selu Mvezo, na jugoistoku Južne Afrike. Otac mu je bio seoski poglavica. Rolilahla je odrastao srećan, iako u najvećem siromaštvu. Njegov otac je bio poligaman, i imao više žena. Sa Rolilahlinom majkom je pored njega samog imao još tri sestre, druge dve žene njegovog oca su živele blizu, i svi su jedni druge smatrali velikom srećnom porodicom. Spavao je na podu kolibe, pa ponjavici. Za jastuk nije znao. Uobičajeno oblačenje je u selu bilo nezapadnjačko, pokrili bi intimne delove nekom tunikom. Kao dete je čuvao koze ili ovce, i neretko bi se hranio mlekom direktno sa vimena životinje. Otkrivao je svet oko sebe svojim čulima, jer roditelji nisu imali odgovore na sva pitanja...

Jedan rođak je skrenuo pažnju njihovim roditeljima da je dečak izuzetno bistar i da bi možda bilo najbolje za njega da ga daju u školu, što je njegov otac bez pogovora prihvatio, možda zato što je i sam bio nepismen, i želeo makar jednom detetu nešto bolje. Rolilahla je tada dobio svoje drugo ime Nelson, po kome je poznat. Bio je jedino dete u svojoj porodici (od njih 14) koje je krenulo u školu. Kada je iz zaseoka od par desetina kuća, koje su bile sačinjene od blata i pokrivene trskom krenuo u ozidanu školu, činilo mu se da je ušao u palatu.

Ubrzo je umro njegov otac, i majka je rešila da potraži zaštitu od svojih rođaka, koji su živeli nešto dalje od okruženja na koje je Nelson navikao. Iz blatne kolibe Nelson se uselio u palatu kralja provincije, ozidanu, i nimalo nalik ni na šta što je ikada video pre toga. Njegov rođak, kralj, je podržao Nelsonovo školovanje, i upisao ga na koledž, koji je bio u gradu, kupivši mu prve cipele (imao je 15 godina). Nelson je prvog dana na koledžu nosio prvi put u zivotu cipele, i nespretno se saplitao u njima, što je prokomentarisalo par devojaka sa: -Vidi seljačko dete, ne zna da hoda u cipelama... -

Nelson je počinjao da uči o svetu klasa...

Kada od rođenja živiš u okruženju gde postoje vagoni SAMO za crnce, toaleti SAMO za crnce, restorani SAMO za crnce, i slično, koliko vremena treba da prođe dok to ne počne da ti smeta?

Nelson je bio svesan u školi da je postojala istorija Afrikanaca i pre nego što su došli prvi belci u Afriku. Istina da nije bilo mnogo pisane afričke istorije, ali je učio od ljudi iz plemena, sela, oca- o istoriji pre zvanične verzije istorije. Imao je poštovanja za obe verzije.

Kralj, Nelsonov pokrovitelj i skrbnik, je rešio da ga odškoluje i to tako da od njega napravi najškolovanijeg Afrikanca, kako bi ga postavio kao kraljevog savetnika svom nasledniku. Nelson je prihvatio velikodušnost svog zaštitnika, i odužio mu se napornim radom na fakultetu. Međutim posle položenog prvog dela ispita (ekvivalent bachelor degree) Nelson je došao u sukob sa autoritetima sa fakulteta i rešio da se ne vrati tamo. Kralj to nije baš najbolje shvatio ni prihvatio i naredio je Nelsonu da se posle letnje pauze vrati na fakultet. Rešio je i da nađe ženu svom štićeniku koga je smatrao sinom, i pošto mu je saopštio ko je izabranica, u skladu sa plemenskim običajima, Nelson je samo skrušeno savio glavu. Kralj je isto uradio i svom sinu (pravom), i budući naslednik provincijskog trona i njegov budući savetnik su se našli u nebranom grožđu, jer nisu baš imali na umu da se ožene tim devojkama. Isplanirali su beg kralju iza leđa, i uputili se put Johanesburga, uz nešto novca koji su dobili tako što su prodali dve kraljeve krave. Dva druga su stigla u veliki i svetli grad bez prebijene pare. Našli su posao u rudniku, kao čuvari, zahvaljujući svom poreklu. Međutim brzo su ostali bez tog posla, jer ih je kralj uspeo pronaći, i svako je krenuo svojim putem. Nelson je počeo da radi kao pripravnik za advokata Sidelskog, koji mu je bio poklonio jedno svoje odelo, istina nošeno već pet godina, ali u dobrom stanju. Nelson je iznajmio sobicu veličine tri sa dva u predgrađu koje se sastojalo od kuća sklepanih od lima i daski, bez kupatila, struje i vode. Većina plate mu je odlazila na stanarinu i sveće, koje su mu bile neophodne da bi noću učio, pošto je dopisno nastavio školovanje. Danju je radio za dve funte nedeljno, često se sa posla vraćao pešice kući (12 milja) da bi mogao da uštedi malo para, a neretko je bio i gladan, ali je odlučio da istraje u želji da završi školovanje, iako nije više imao skrbnika.

Pošto je diplomirao, odlučio je da nastavi školovanje. Upisao se 1943. godine na VITS, najprestižniji univerzitet u Južnoj Africi. Nelson Mendela bio je jedini crnac na Pravnom fakultetu. Upoznao je dosta belaca koji su mu postali doživotni prijatelji za vreme studija, ali se isto tako sretao i sa ljudima koji bi ustali ako bi seo u klupu do njih i tražili drugo mesto.

Nelsonov ulazak u politiku je tekao postepeno. Već u advokatskoj kancelariji u kojoj je radio je sretao pripadnike ANK, i osnovao je omladinski ogranak ANK, da bi posle par godina, isprovociran dolaskom Afrikanera (nacionalista, rasista) na vlast rešio da je krajnje vreme da promeni nešto u ANK i da pasivna borba poprimi malo aktivniji oblik. To se i desilo, i ANK je krenula da organizuje proteste protiv čitavog seta zakona koji su doneli Afrikaneri, koji su obezvlašćivali ionako obezvlašćene Afrikance. Nacionalistička vlast Afrikanera je rasizam dovela do ekstrema koji je počeo da podseća na dešavanja u nacističkoj Nemačkoj, izglasavani su zakoni kojim se određivala rasa ili podrasa ili ’stepen crnila’, i u ovoj hijerarhiji boja kože je naravno bela bila najsuperiornija, zatim je zabranjen brak između različitih ’rasa’, iako se čak dešavalo da na papiru ni braća i sestre od istih roditelja ne spadaju pod istu ’rasu’ zbog različitog stepena ’crnila’ svoje kože. Afrikaneri su preterali sa netolerancijom u ionako netolerantnom društvu, i bilo je pitanje dana kada će Afrikanci eksplodirati pod tolikim pritiskom.  

2

Oženio se i dobio dvoje dece. Prvi brak je funkcionisao čudno, nisu imali dovoljno novca, i živeli su u najskromnijim mogućim uslovima. Mandlina žena je radila kao medicinska sestra. Sve je postalo mnogo teže kada je Mendelina žena postala aktivistkinja Jehovinih svedoka, i počela da tone u verski zanos. Mandela se nije slagao sa njenim religioznim stavovima, ali nije ni želeo da je odgovara od njih, po principu: Svako ima prava na svoju veru. Međutim, počeli su ozbiljno da se svađaju kada je gospođa Mandela krenula da uvlači u Jehovine svedoke i njihova dva sina. Na kraju je svojevoljno otišla, a Nelson je plaćao mesečnu alimentaciju.

Na političkom planu Nelson je sazreo, i Afrički nacionalni kongres se sve više oslanjao na njegovu aktivnost, uz nebrojenu pomoć drugih saboraca. Politika ANK je bila politika nenasilja. Mandela je shvatao da je na nasilje moguće odgovoriti samo nasiljem, i pokušao je da unutar ANK-a stvori atmosferu koja bi podržala njegove radikalnije revolucionarne ideje, ali mu je to slabo polazilo za rukom. Uza sve to, Mandela je non stop bio ’zabranjen’, tj nije mu bio dozvoljen odlazak iz Johanezburga, govor na javnim mestima, pa čak ni razgovor na gradskom trgu sa više od jednim čovekom istovremeno. Uprkos ograničenoj slobodi kretanja, Mandela je uspevao da stiže u različite delove Johanesburga i drži tajne sastanke sa pripadnicima svoje partije.

U isto vreme se kao opozicija rasističkom vladajućem režimu pojavila i Komunistička partija (PNK), koja je bila mnogo nacionalističkije orijentisana nego ANK. Na primer, ANK se zalagao za primenu demokratskih principa prema svim građanima Južne Afrike, kako prema Afrikancima, tako i prema Burima (Afrikanerima) ili Britancima koji tu žive već generacijama, i smatraju Južnu Afriku svojim domom. PNK nije imala nikakvog razumevanja za bilo kakve želje belaca, ili bilo kakva njihova prava (kao što ni belci nisu u istom trenutku imali razumevanja za prava Afrikanaca.). PNK je čak otišao u drugu krajnost, i počeo da osuđuje saradnju sa drugim Afričkim narodima, ne tako crnim (Arapima, Indijcima..). ANK i PNK bi imali mnogo vidnije rezultate da su sarađivali, ali se dešavalo da su usmeravali svoje pljuvačke akcije jedni prema drugima mnogo češće nego što su kritikovali režim.

Nelson Mandela se oženio Vini Mandelom, našavši u njoj i političkog saveznika i odanu suprugu. Vini Mandela je bila 12 godina mlađa od Nelsona, ali se zaljubila u njega bezuslovno, i stala uz mu uz rame u njegovoj političkoj borbi, iako je znala da je ona uvek na drugom mestu, posle ANK.

Mandela je rešio da napravi vojnu organizaciju, koja će delovati nezavisno od ANK, koja se i dalje zalagala za nenasilnu borbu. ’Koplje naroda’ je osnovano od ljudi koji su bili u ANK, i podržavali Mandeline ideje o revolucionarnijem delovanju nego nenasilnim protestima. Mandela je krenuo na ilegalan put po Africi (bio je ’zabranjen’ i nije imao pasoš), s namerom da prikupi nešto sredstava za svoju oružanu borbu. Sreo se sa svojim kolegom TAMBOoM (predsednikom ANK), koji je boravio u ilegali. Prvi put je doživeo da ga vozi Etiopljanin, Afrikanac, avionom, i bio je zatečen činjenicom da je bela hostesa bila i više nego ljubazna sa njim, uprkos njegovoj boji kože. Tada se sreo sa etiopskim carem Hajlom Selasijem, koji je podržao borbu ANK za oslobođenje Južne Afrike (Etiopija i Libija su jedine afričke zemlje koje nikada nisu bile osvojene od Evropljana; Etiopija se hrabro borila protiv Musolinija u Drugom svetskom ratu i nikada nije poklekla; vlast Hajla Selasija je srušena 1974, i proglašena diktaturom, ali Mandela ga je sreo 1960.). Selasije je takođe glasno izrazio nezadovoljstvo otvorenošću ANK za ’druge’ osim starosedelaca Afrikanaca, i Mandela je počinjao da shvata da su prilike u Južnoj Africi mnogo drugačije nego u drugim afričkim zemljama, koje nisu bile multirasne, a često ni multietničke.

Mandela je posetio i Tunis, Kairo, Ganu, Tanzaniju, Bocvanu, i svuda bio lepo primljen, uz malenu finansijsku podršku za ANK, i veću podršku u obećanjima oko edukovanja i obučavanja vojnika. Tada je prvi put posetio i London, u kome se zadržao nedelju dana. Po povratku u Afriku ostao je na osmonedeljnoj gerilskoj obuci u Etiopiji, na poligonu blizu Adis Abebe.

Par dana posle dolaska u Južnu Afriku Mandela je uhapšen. Optužen je za nelegalan izlazak iz zemlje i za organizovanje štrajkova. Sam je spremao svoju odbranu, veselo se smešeći zato što ga nisu optužili za rušenje par električnih vodova koje je bio organizovao, i misleći kako mu ova laka optužnica daje prostora da napadne aparthejd.

Mandela je održao jako ubedljiv odbrambeni govor, sistematski rušeći optužbe više od 100 svedoka, uglavnom policajaca. Tužitelj mu je prišao i tiho rekao da neće prisustvovati čitanju presude zato što je osećao da radi nešto zbog čega sebe prezire, i stisnuo je ruku Mandeli poželevši mu da se sve završi najpovoljnije moguće po njega. Nelson je izuzetno cenio ovaj potez.

Osuđen je na 5 godina robije- 2 zbog prelaska granice i 3 zbog štrajka. Odmah je odveden u zatvor, koji je opisao kao mesto gde sve služi tome da se izgubi identitet. Svi su bili isto obučeni, jeli istu bljutavu hranu, nosili kratke pantalone... Mandela se pobunio zbog kratkih pantalona, i zaglavio u samici nekoliko nedelja, gde su mu u apsolutno neljudskim uslovima društvo pravile samo bube.

Sa još par drugih političkih zarobljenika je, odmah po izlasku iz tamnice, bio ubačen u kombi bez prozora, sa kiblom u kojoj su mogli da vrše nuždu, i 24 h ih je kombi vozio u nepoznatom pravcu. Pošto su izašli iz vozila, shvatili su da su u Kejptaunu, i da ih vode na ostrvo Robin, najzloglasniju robijašnicu Južne Afrike, koju su Afrikanci nazivali ’Ostrvo bez nade’ (Ironije li, nasuprot Rtu dobre nade...)...

3

Odmah po dolasku na ostrvi Mandela je primetio da je zatvor koncipiran tako da se maksimalno unizi ljudsko dostojanstvo. Pošto je mislio da će u zatvoru provesti samo 5 godina, Mandela se nije preterano brinuo, i trudio se da ne klone duhom. Sa svojim političkim saborcima je pravio planove za akcije, koje će se desiti pošto izađe odatle. Mislio je da je prvi korak obezbeđenje makar malo boljeg tretmana svih robijaša u zatvoru...

Optužen je za veleizdaju. Vraćen je u Johanesburg, gde mu je opet suđeno. Ovaj put vlada nije dozvolila nikakav propust, izabran je sudija rasista, i kazna je ublažena sa smrtne na doživotnu, samo zbog međunarodnog pritiska. Nelson se vratio na ostrvo Robin...

Nije dozvolio sebi da klone duhom. Čitao je sve što mu je dospelo pod ruku. Za tri godine je uspeo da izbori pravo da svi zatvorenici nose dugačke pantalone. Može izgledati smešno, ali je to u uslovima u tamošnjem zatvoru izgledalo kao velika pobeda. Mandela je veliki deo vremena provodio u samici, ali nijedan upravnik zatvora nije uspeo da slomi njegov duh. A upravnike je smenjivala vlast, šaljući sve gore i gore.

Mandela je u zatvoru napisao svoju autobiografiju: ’Dug put do slobode’. Noću je pisao, spavao nije skoro ni malo, i rukopis je davao proverenom članu ANK da ga prepiše slovima manjim od milimetra.Pisanje je trajalo tri godine. Isti saborac je biografiju izneo kada je bio pušten na slobodu, i poslao je u London, ali je ona objavljena tek 20 godina kasnije.

Mandela nije bio sam u zatvoru. Većina upravljača ANK je dospela u isti zatvor. Našlo se celo rukovodstvo ANK pod istim krovom, ironično, pod zaštitom vlade. Intelektualne rasprave nisu zamirale, i Mandela je, uz pomoć jednog blažeg upravnika, počeo da drži predavanja na ’robijaškom univerzitetu’, za mlađe i needukovane robijaše. Često su i stražari dolazili da slušaju Mandelu ili druge predavače, obrazovane vođe ANK.

Nije ipak sve bilo tako glatko. Praksa ’tucanja kamena’ je opstajala godinama u zatvoru. Naime, u dvorištu zatvora je svaki zatvorenik imao svoj kamen, koji treba da razbija, uz nemogućnost pričanja sa bilo kim, iako sedi do drugog zatvorenika. Mandela je smatrao da ova praksa otupljuje ljudski duh, i napisao je pismo upravniku zatvora o tome kako je treba ukinuti. Upravnik je prihvatio sugestiju, i lomljenje kamena prebacio u kamenolom, u kome su zatvorenici dobili dozvolu da naprave minijaturnu bašticu, a kao opcionu zamenu za lomljenje kamena uveo je mogućnost utovara morskih trava na neke japanske brodove, što nije bio nimalo lakši posao, ali je omogućavao zarobljenicima da skupljaju morske plodove...

Mandelu je u zatvoru posećivala Vini, često dovodeći ćerke. Mandela je patio zato što ne može da ih dodirne, i često je noću neumorno plakao, zbog tragedije u kojoj se našla njegova porodica. Vini je često boravila po zatvorima, zbog svog političkog angažovanja, i njihove ćerke su tako ostajale na milost susedima, koji su ih pazili. Njegova majka je umrla, i nije dobio dozvolu da ode na sahranu, ni da organizuje sahranu, pošto je to bila njegova dužnost, kao jedinog sina. Pošto nesreća nikada ne ide sama, mlađi sin iz prvog braka mu je poslao telegram da je njegov stariji sin poginuo. Imao je samo 25 godina, a poslednji put je video sina kada je imao šesnaest godina, neposredno pre ulaska u zatvor. Noćima je plakao...

Početkom osamdesetih godina je do njega dolazilo sve više vesti iz spoljnog sveta. Bio je izmešten sa još par svojih kolega u mnogo bolji zatvor, koji je on nazivao hotelom, ali je sumnjao da je to zato što su Afrikaneri želeli da ga odvoje od članova ANK. Tu je imao i televiziju, i sopstveno kupatilo sa toplom vodom, spavaću i dnevnu i radnu sobu, ma pravi mali raj...Osim što je bio u zatvoru...

1985. mu je tadašnji predsednik Bota ponudio izlazak na slobodu, što je on odbio, tražeći slobodu za sve svoje kolege iz ANK. Oliver Tambo je predsedavao ANK-om, ali je uglavnom boravio u inostranstvu, u ilegali. Bota ga je pozvao na čaj. Susret predsednika sa robijašem, negde 1986. Čaj u 5 popodne, po engleskim običajima. Mandela je tada znao da borba nije uzalud, iako se ni oko čega nije ni dogovorio sa predsednikom Botom. Znao je da je aparthejd neodrživ...

1989. je De Klerk došao na vlast. Pošto je postao predsednik, najavio je promenu i modernizovanje države. 11. februara 1990. Mandela je konačno oslobođen, u 72. godini života. Počeo je da razgovara i pregovara sa De Klerkom o ukidanju aparthejda, i za njega je rekao: ’On je čovek sa kojim se možemo dogovoriti.’

Međutim, ukidanje aparthejda je teklo postepeno, na kašičicu, ali je i to bio makar nekakav napredak.

Oliver Tambo je umro 1993, od moždanog udara. Nije doživeo da vidi ispunjenje svog sna...

1994. su održani prvi demokratski nerasni izbori u Južnoj Africi. Do tada većina od 30 miliona Afrikanaca u Africi nije imalo pravo glasa. Zvuči neverovatno. Tada je Mandela ubedljivo dobio, više od 60 % glasova je bilo za njega, i on je postao prvi crni predsednik Južne Afrike.

Nije imao ama baš nikakvu nameru da se sveti. Uplašio se možda malo pred svim obavezama koje su ga čekale, ali je sistematski krenuo da gradi, radi, ispravlja nepravde...Često je viđan kako se rukuje sa porodicama nekadašnjih neprijatelja, čak i onih koji su ga čuvali u zatvoru...

Mandelu su stigli i lični problemi: Vini. Nisu živeli zajedno, počevši od 1994. Ona je bila optuživana za niz političkih manipulacija, krađa, sakrivanja para nekih stranih fondova, čak i ubistvo fudbalera u klubu čija je ona bila vlasnica. Bila je okružena sa milion skandala, i Nelson se trudio da se nosi sa time kako je najbolje znao i umeo- pustio je da sama ispašta za svoje greške i nije se uplitao u njena suđenja. Međutim, pošto je počela da kritikuje vladu Nelsona Mandele u kojoj je i sama učestvovala, bio joj je uručen otkaz, i to na zahtev samog Nelsona. Pošto se javno izvinila, bilo joj je dozvoljeno da se vrati na svoje radno mesto, ali to njihov brak nije nimalo učvrstilo... 1996. su se Vini i Nelson Mandela i zvanično razveli.

1998. se osamdesetogodišnji Mandela venčao sa 27 godina mlađom udovicom predsednika Mozambika Gracom Mašel. U poznim godinama su se našli jedno drugom, i uživaju u ljubavi kako jedno prema drugom, tako i prema svojoj mnogobrojnoj deci, unučićima i praunučićima (imaju ih 40ak).

1999. je Nelson Mandela dao ostavku na mesto predsednika. Rekao je da je učinio dovoljno i da je siguran da postoje i mlađi i sposobniji od njega za taj odgovoran posao (spomenuo je i da mu se dešava da zaspi u fotelji, što nikako ne bi trebalo da se desi nekom ko vodi ozbiljnu državuJ)...

Danas Nelson Mandela provodi vreme da voljenima. Povukao se i iz penzije. Dok je bio u prvom delu svoje penzije bavio se dobrotvornim radom, posvetio se dečijim organizacijama i organizacijama koje povećavaju svesnost o sidi...I shvatio je da mora da se penzioniše i od penzije...

Danas ne daje intervjue, osim baš kada on ne pozove novinare... Ne ide na manifestacije na koje ga pozivaju osim ako se sam ne pozove ili ne reši da mu se baš ide... Uživa u graji dece u svojoj kući u Johanesburgu, provodi vikende u svom rodnom kraju, na selu, sa suprugom, ili u njenom rodnom kraju, na obali Indijskog okeana... Valjda je čovek i zaslužio malo mira...

Div. Najveći. Pa ipak samo čovek, koji je za sebe znao da kaže: Daleko od toga da sam ja bezgrešan!!

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 5. novembar 2007 22:21:00 | 2 vox populi

Markiza...2

Oni koji su propustili prvi deo priče, mogu ga naći evo OVDE.

*********************************

Osvrnula sam se unaokolo, i rešila da se prošetam, ne vredi očajavati ni oko haljine, ni oko mog nesnalaženja na dvoru, verovatno samo tripujem, ili sanjam ovo, mada ne mogu da verujem da prihvatam situaciju zdravo za gotovo. Čudni su ljudi životinje, na sve se naviknu.

Odjednom se iz nekog ugla pojavi plavuša, koja me je bila ošinula pogledom, u onom predsoblju, praćena nekim jatom, u kome je dominirala jedna prelepa žena u crnoj, korotnoj haljini. Plavuša je bezobrazno drskim tonom objašnjavala da je njena deca previše opterećuju i da ne može razmišljati danas o njima. Žena u korotnoj haljini je ponosno podignute glave rekla da je greh ne brinuti o svojoj deci i da oni koji žive u grehu neće mnogo moći ostaviti za posle ovozemaljskog života, na šta joj se drska plavuša obrecnula u facu da te svoje puritanske pridike zadrži za sebe, i da ne grize ruku koja je hrani. Gotovo sam vrisnula kada me je neko privukao prema nekom udubljenju u zidu, koje naravno nisam primetila, i osetila sam da mi srce nenormalno lupa jako. Moj pogled se ukrstio sa pogledom nekog mladića, izuzetno lepog, gotovo anđeoskog lica, čiji ledeni izraz lica me je skamenio. Stavio je uglađeno prst preko ustiju, pokazujući mi da budem tiha, da me gospođe van ne opaze. Gospođe su prošle ubrzo, i ja sam rekla:

- Gospodine, ne mislite li da je malo bezobrazno da se na takav način ophodite prema meni? –

- Gospođo, ne znam da li znate, ali danas ste dobili smrtnu presudu, od gospođe de Montespan.-

- Ne znam da li ste imali nameru da budete smešni, ali ja ni najmanju nameru nemam da se samoubijam- rekoh i krenuh prema skrivenim vratima, kroz koja smo i ušli. Njegov železni stisak ruke je okovao moj članak na ruci.

- Ne znam da li se gospođo pravite ludi, ili me namerno ignorišete. Vi ste u smrtnoj opasnosti od vaše rođake, žene vašeg brata, trovačice. Već se godinama priča da je otrovala princezu Henrijetu, zato što joj je kralj posvećivao mnogo pažnje. Trovačica nije hrabra dovoljno da se otrese muža, vašeg brata, zato što računa s tim da će ga kralj skloniti, ali vas gospođo, kralj nema neku veliku želju da skloni sa dvora. Čak nasuprot, kralj voli da bude okružen lepim licima. A u prvom danu ste mu već dovoljno pažnje privukli –

- Gospodine, pustite mi ruku- rekoh, bezuspešno dostojanstveno pokušavajući da se otrgnem. Uprkos njegovim upozorenjima, osećala sam nešto ledeno u njegovim očima, što me je na mahove užasavalo, a na mahove dovodilo u iskušenje da bezobraznika lepo ispljuskam i to preko kolena.

- A šta ako ne želim?- reče, i njegove plave oči bljesnuše nekim divljačkim sjajem. Prišao je opasno blizu mom licu. Iznenada me je drugom rukom uhvatio za vrat i silom privukao sebi, i pokušao da poljubi. Ja od iznenađenja nisam mogla da dođem sebi i samo sam ga divljački ugrizla za usnu, slobodnom rukom besno udarajući po njegovim epoletama na mundiru. On je odjednom pustio moju ruku, i udario me po licu. Jako me je zabolelo.

- Treba da shvatiš gde ti je mesto- reče ledeno, uživajući u mojoj uplašenosti. Počeo je da pravi pokrete koji su nagoveštavali njegove nečasne namere, i ja sam odjednom smogla snage da ga jako ošamarim, i da se u trenutku dok je on dolazio sebi od zaprepašćenja, pošto se verovatno njegove grube igre drugačije završavaju- sa manje opiranja verovatno, ja sam izletela iz prostorijice kao furija, i naletela pravo na neki drugi muški čipkasti okovratnik.

- Ali gospođo, vašim iznenađenjima nikad kraja- reče nasmešeno kralj.

- Izgledate kao da...- i u tom trenu se pojavi bezobrazni mundir iz skrivenih vratanaca, kome je krv lila niz levi kut usana, od mog ugriza. Kralj ga je pogledao, i mislim da mu je bilo jasno šta se otprilike dogodilo, ako ni zbog čega drugog, onda zbog mog polu-uplašenog – polu-besnog pogleda.

- Gospodine Vardes, mislim da se ponašate izuzetno neprikladno. Markiz vaše vojničke reputacije treba da provede mnogo više vremena u okruženju dama, da bi se naučio redu, mada vidim da vas možda pokoje dame mogu naučiti redu kako dolikuje, na vaš način- reče kralj kiselo.

Markiz me ošinu pogledom, i savi se u pokoran naklon, i ja se tek tad setih da sam zaboravila da se naklonim, i zbunjeno se naklonih. Kralj me pogleda i reče: - Vi nam se gospođo možete pridružiti u šetnji- i ja tek tad obratih pažnju na gomilu dvorana unaokolo, koji pomalo podsmešljivo gledaju u moju, od rvanja sa Vardesom, neurednu haljinu. Svita se nekako pokrenu, i ja na začelju ostah namerno, da bih što manje pažnje privukla na sebe. Videh gospođu de Montespan, plavušu koja je malopre prošla hodnikom vrišteći na damu u crnoj haljini, ali mi njen otrovni pogled ne promače sada, i ne stekoh utisak da ona uopšte krije svoje neprijateljstvo, koje sam zaradila ne znam ni ja čime. Na začelju kolone išla je jedna krhka plavušica, nimalo nalik na ostale kurpulentnije dame, plave kose i krupnih tamnih očiju. Podsetila me je na srnu, uhvaćenu u zamku. Spontano mi se obratila:

- Imate jako lep ten, gospođo. Možda isuviše taman, ali besprekorna koža- reče mi. Nasmejah se, i prvi put obratih pažnju na besprekornu belinu kože ostalih dama, skoro providne i suncem netaknute klividže.

- Ja sam Louisa de la Valijer- reče gospođica, i ja shvatih da je ona jedna od bivših, ostavljenih kraljevih ljubavnica, kojoj je Luj udelio vojvodstvo, i kojoj je zabranjivao da se zamonaši. Nije sadistički želeo da je muči, ali je Montespanovoj dodelio sobu odmah do La Valijerove, radi neispoljavanja otvorene naklonosti, i dvorani su se svi šalili da je Njegovo Veličanstvo otišlo kod dama, kada bi se kralj uputio kod Montespanove, kroz sobu La Valijerove.

Ja se predstavih, i zahvalih na komplimentima upućenim mojoj koži. Kad se samo setim da ja u realnom vremenu imam inače jako svetao ten, dođe mi da se smejem od muke ovim aristokratskim venišima utegnutim u neopisivo teške haljine.

Prošetasmo pored fontana, kralj se zaustavi pored jedne, i porazgovara sa La Notreom, i to javno, tako da su ga svi čuli iako su se pravili da ga ne slušaju. Pomislih kako mora da je jako teško voditi javan život od rođenja.

Gospođica de la Valijer i ja prošetasmo malo dalje od ostalih, i počesmo se zanimati bacanjem kamenčića i neku fontanu.

-Gospođe, nemojte narušavati savršenu simetriju našeg vrta. Svaki kamenčić je postavljen negde sa razlogom- reče kralj, koji se stvorio iz neke aleje, i zabavljao se promatrajući nas kako se detinjasto igramo. Gospođica de la Valijer je porumenela i pogledala u zemlju, dok sam ja pogledala kralja pravo u oči, nenaviknuta na to takvo pokoravanje i izvrdavanje.

- Ali Sire, mislim da je možda bolje da nešto i ne bude simetrično. Tako deluje uzbudljivije- reče gospođa de Montespan, otrovna plavuša, koja je stajala pored kralja.

- Možda ste u pravu, gospođo, ali samo ponekad- reče kralj.

- Kako to mislite samo ponekad, Sire?- upita gospođa de Montespan, pokušavajući da mu održi pažnju.

- Vidite, gospođo, neke stvari su zaista jako lepe iako nisu savršene. Na primer sestra vašeg muža ima izuzetno taman ten, što bi uglavnom ovde smatrali neprirodnim i retkim. Ali želeo bih da čujem da li neko može reći da je ona ružna zbog toga? Mislim da bi moglo da se kaže čak suprotno .. Zar ne?- upita kralj, a gospođa de Montespan ne propusti priliku da me još jednom ošine pogledom.

- U pravu ste, Sire- reče gospođica de la Valijer, i ja u njenom glasu osetih slepu odanost i beskrajnu ljubav prema kralju. Nije ovoj šumskoj srni bilo mesto ovde, među ovim grabljivicama, nisam mogla da se otmem ovom utisku.

Šetnja se okončala uskoro, i ja osetih odjednom stravičan napad gladi. Bilo je vreme ručku, ja nisam ni doručkovala, i nisam imala predstavu gde bih mogla da nešto dobijem za klopu.

Gospođica de Montpensijer, koja mi je obećala haljinu za maskenbal, me pozva da sa njom pokušam da nađem nekog poslužitelja hrane koji bi nam doneo nešto na pladnju u njen apartman, i ja joj se rado pridružih. Ona mi objasni da je sada vreme kraljevog ručka, ali da ja ne bih imala pravo sesti a ni jesti samim tim, za kraljevom trpezom, tako da je bolje da improvizujemo nešto, i odmorimo se za večeras.

Tako i bi, nađosmo nekog lakeja, koji je obećao da će nam doneti bogovski obrok iz kraljeve kuhinje, naravno za jedan zlatnik, na šta Gospođica glasno opsova, ali reče da će mu platiti. Nađosmo se na prvom spratu posle četvrt sata, ispred vrata na kojima je bilo ispisano ZA Gospođicu de Montpensijer. Ona mi objasni da je to ZA posebna počast koju Njegovo Veličanstvo ukazuje posebno dragim ličnostima na dvoru, i da kada neko izgubi svoje ZA na vratima, onda zna da je nečim zaslužio kraljevu nemilost, i da je to jedan korak od slanja sa dvora. Gospođica reče da je sigurna da će gospodin de Lauzun imati jedno ZA manje večeras, zato što sinoć nije nosio svećnjak na kraljevom povečerju.

Uđosmo u apartman, a ja se razočarah njegovom veličinom, osim velikog kreveta sa baldahinima koji je dominirao prostorijom, ne videh ništa drugo vredno pomena. Dvorani zapravo i nisu žalili za udobnošću u spavaćoj sobi, pošto su imali dosta društvenih aktivnosti koje su ih držale van spavaćih soba, a posle svega toga, jedino što bi im možda i zatrebalo jeste krevet.

Gospođica jednim pokretom izu svoje cipele, i ja se povedoh njenim primerom. Njen pogled se zaustavi na mojim neobičnim cipelama, ali ne prokomentarisa ništa. Pomislila je da sam ih dovukla iz Afrike, verovatno, i pomalo me je sažaljevala zato što čak ni haljinu nemam za večeras.

- Hoćete li da igramo karte?- upita me Gospođica.

- Nemam novaca- rekoh i pocrveneh od neprijatnosti.

- Pa dobro, igraćemo bez novaca, da ubijemo vreme, dok ne stigne hrana-

Pristadoh, i posle par krugova koje izgubih, Gospođica reče da nije zanimljivo, i protegnu se mačkasto.

- Šta mislite o kralju?- upita me, a ja je iznenađeno pogledah.

- Ta nemojte mi reći da niste primetili da vam je neobično mnogo pažnje posvetio, obzirom da vam je ovo prvi dan na dvoru- reče.

- I poslednji- promrmljah.

- Molim? Nisam vas čula, draga-

- Kažem, kralj mora da vam se dopadne-

- Diplomatski odgovor. Pazite se gospođe de Montespan. Ona je opasna suparnica- reče Gospođica.

- Vi ste druga osoba koja mi to kaže danas-

- Samo se pripazite, draga. Ne kažem da je zla, ali obratite pažnju- reče Gospođica.

Neko zakuca na vrata, i Gospođica pusti dva lakeja u sobu, jedan meni pruži pladanj, a drugi Gospođici. Ona tutnu svakom po zlatnik u ruku, i nas dve prionusmo na hranu, slasno, pošto oni izađoše van.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 20. maj 2007 22:41:00 | 0 vox populi

Markiza...1

Beograd. Maskenbal. Privatni, za Helloowen. Pijem neke koktele, obučena sam kao Crvenkapa, ali Hustlerova. Ne znam šta sam dohvatila da pušim, neko svira gitaru na terasi, i ja sam odjednom zagrljena sa wc šoljom. To traje neko vreme. Zvukovi imaju neku čudnu dimenziju, sve počinje da se menja. Neko me odvlači do kreveta u radnoj sobi i pokriva ćebetom.

Trgnem se, posle nekog vremena. Uplašila sam se. Gledam unezvereno oko sebe, probudila sam se u krevetu sa baldahinima, koji su navučeni.  Prilično sam sigurna da u njemu nisam zaspala. Glava me boli. Rukom prelazim po svojoj garderobi, i dalje sam obučena kao razuzdana Crvenkapa, s tim što me korset ubija neverovatno. Ko zdrav spava u ovome, ne znam baš. Nisam ni cipele izula.

Razmičem zavese, i zaprepastim se. Obrela sam se u čudnoj prostoriji sa renesansnim nameštajem. Čak i zavese deluju nekako isuviše načičkano. Uplaši me nagli pokret ispod zavese. Mala čupava lopta se u dva skoka stvorila pored mene na krevetu. Patuljak, zelenih užarenih očiju, neopisivo ružan, ali ne i odvratan.

-Ko si ti?- pita me na francuskom, i ja, na savršenom francuskom odgovaram: - Gde sam ja?-

- Ko si ti?- ponavlja on.

- Ja sam Jelena Petković, a ko si ti? I gde sam ovo ja?-

- Jesi li ti neka markiza? Vojvotkinja? Baronica? Grofica?-

- Ne, a da ja to znam –

- U ozbiljnim si problemima onda – kaže patuljak.

- Mene neko ovde zajebava, zaspim u 21. veku a probudim se..-

- U 17. veku- dopuni me.

-Kako sam se ovde obrela?-

- Nisi prva, viđao sam da su se pojavljivale i devojke i momci ranije iz drugih epoha, ali u kraljevstvu šatrovaca, gde su prolazili neprimećeno i gde su brzo nestajali. Još uvek se niko nije stvorio tako u Versaju-

-Ja sam u Versaju? Oduvek sam želela da dođem ovde i vidim kako je sve to izgledalo izbliza, ne mogu da verujem da se neko ovako poigrao sa mnom – nasmeših se.

- Vratićeš se kad zaspiš- reče patuljak.

-Ne želim da spavam, hoću da uživam u 17. veku! –povikah.

Patuljak se nasmeja, pokazujući rukom na moj outfit.

-Tako obučena bila bi spaljena ubrzo- reče, cereći se i rukom dodirnu moje čarape.

-Imaš paukovu mrežu na nogama. Gospođa de Montespan bi ubila da ih dobije- kaže za moje samodržeće čarape.

-Ti meni nabaviš haljinu, a ja tebi dam čarape, pa ih ti pokloni gospođi de Montespan – rekoh.

Patuljku se oči ozariše, i reče mi da sačekam samo malo. On se izgubi nečujno kroz neka vratanca u zidu. Ustadoh sa kreveta, i priđoh prozoru. Prozor je gledao na zadnje dvorište Versaja, i videh nekog čovečuljka kako pokušava da pokrene fontanu, koja je dominirala dvorištem. Vrt nije ličio na ono što sam imala priliku da vidim na slikama, očigledno se još uvek gradio. Krenula sam da zalazim u metafizičke aspekte mog obitavanja ovde, ali sam shvatila da neću moći sebi da objasnim nikada šta se desilo, i da mi je lakše ne opterećivati se time. Zahvaljivala sam samoj sebi na svojoj istrajnosti u učenju francuskog jezika i počinjala sam da uživam u ostvarivanju jednog od mojih najluđih snova.

Par minuta kasnije se pojavio patuljak. Zvončići sa njegove kapice su mi najavili njegov dolazak.

-Kraljica je naredila da nam našiju ova zvonca, i ne mogu ih skinuti, sad sam prava luda, ali kralj nam je neočekivani saveznik, ne propuštam priliku da ludački zazvonim onda kada se on sprema da privuče pažnju svim dvoranima, pa oni umesto u njega gledaju u mene. Ne podnosi to, pa se nadam da će narediti da nam se zvona skinu- reče.

Pogledah haljinu. Smaragdno zelena, svilena, sa čipkama oko dekoltea, i par smaragda simetrično raspoređenih po grudima.

-Odakle ovo?-

-Uzeo sam je od 'Šljuke'.-

-Molim?-

- Olimpija Mančini, sad grofica de Soason, po stasu ti je slična, i nije u Versaju ovih dana, otperjala je na svoje imanje da se porodi, a dovoljno je vremena prošlo otkada je poslednji put obukla ovu haljinu, tako da niko neće moći da se seti da je ikada nosila. Uostalom, imaš drugačiju kosu, Olimpija je plava, ti crna, pa se neće primetiti ni sličnost između vas. –

-Pomozi mi da se uvučem u ovo- kažem i prionem na posao.

Nespretno sam se uvukla u korset, prethodno skinuvši moj jadan Crvenkapin kostim, i počela da navlačim jednu po jednu suknju. Zabrojala sam se kod četvrte. Skroz sam se zbunila oko nekog jastučeta, koje mi je bilo pričvršćeno ispod poslednje suknje, iznad stražnjice. Grudi savršeno utegnute u gvozdene obruče, pozadina kao u nilskog konja, uzan struk, gomila paučinaste čipke svud po meni, i dragulji po grudima vredni kao čitavo imanje.  Patuljak je nezadovoljno uzdahnuo.

-Šta ne valja?- upitam ga.

- Ne valjaju tvoje ruke. Imaš crvene nokte, to ovde nije običaj-kaže.  Ja se zagledah u svoje pažljivo izmanikirane ruke, i rekoh kako će morati da ostanu takvi, pošto ne verujem da on zna šta je aceton.

Patuljak slegnu ramenima, kaže: - Ionako nemaš nikakav nakit, možda su i lep ukras takvi nokti. Moraću da se pobrinem za tvoju kosu i šminku sada. Vratiću se brzo-

Opet je izašao kroz maleni otvor u zidu. Ustala sam i zakoračila. Imala sam bezmalo deset kilograma oklopa na sebi. Nije ni čudo što su žene bile toliko krupne ranije, mazge su morale da tegle toliko tereta na sebi.

Patuljak se vratio sa svojom replikom. Tek pošto sam pažljivije zagledala, videla sam da je to patuljčica ustvari.

- Ona će te počešljati, ali oprosti joj, ne govori, nema je–

Zavalila sam se u fotelju i prepustila kosu spretnoj patuljčici, i posle četvrt sata sam pogledala u živino ogledalo, koje je vidno omekšalo crte mog lica, dajući im nekakvu nejasnoću. Kosa mi je bila podignuta, sa nekim pramenovima simetrično puštenim da padaju po mom vratu. Zahvalila sam se na njenoj nemoj ponudi da me našminka. Imala sam dovoljno maskare i kreona oko očiju od sinoć, ten mi je bio savršen, a ujela sam se za usne da bi još malo pocrvenele.

- Savršeno- reče patuljak.

-Reci mi gde ću sada? – pitah.

- Nigde sa tom mrežom na nogama. Dogovorili smo se –

Progunđah kako ću morati onda da navlačim cipele na bosu nogu, njega nije baš vidno interesovalo moje gunđanje. Nevoljno skidoh čarape, i pomislih kako će se verovatno pitati ta gđa de Montespan kako je izgrađena samodržeća plastika na tim mrežastim čarapama, ali šta da se radi, možda uspem da zajebem i industrijsku revoluciju ovim izletom.

Pružila sam mu čarape, i uvukla svoje bose noge u moje hustlerske cipele. Patuljak reče: -Pazi da cipele ostanu ispod haljine, nisu baš uobičajene za ovde –

- Hvala, hoću. Treba li još nešto da znam?-

- Da, glavu drži uspravno i visoko, klanjaj se svima, ispravi leđa, ne sedaj nigde i ni u čijem prisustvu, osim ako nemaš neki ručni rad u rukama ili ne igraš karte, i ako te neko pita ko si, reci da si Montespanova sestra. –

Nasmejah se srećnoj okolnosti da znam dosta stvari o ovom periodu, i rekoh idemo.

- Sad je vreme za lever, idemo u kraljevo predsoblje, tamo ga sačekuju dame da mu požele dobro jutro, pre nego što se zatvori u svoj kabinet –

Patuljak je nestao u nekoj rupi u zidu blizu salona koji mi je pokazao. Podigla sam glavu visoko, ispravila leđa  i ušla.

Odjednom se otprilike 100 pogleda spustilo na mene, i ja instinktivno stidljivo pogled skrenuh u zemlju, i dalje držeći glavu izuzetno visoko. Zastala sam, na par koraka od vrata, spuštajući ruke u nabore haljine.

- Ko je ona?-

-Nema nikakav nakit, to je zaista nedopustivo-

- Koža joj je pretamna-

- Oči su joj simpatične-

-Možda je neka strankinja-

-Previše je visoka-

Žamor iz različitih kutova je dopirao do mojih ušiju, i svi su bez izuzetaka govorili o meni. Patuljak mi je rekao da će u salonu biti samo dvorske dame, ali ovde je bilo oko 100 muškaraca i žena, a predsoblje je, meni bar, ličilo na omanji stan od 100 metara kvadratnih.

 Neko me je uhvatio za ruku, i ja pogledah u oči muškarca sa dugom ukovrdžanom plavom kosom, obučenog u kratke ženske (po današnjim standardima) svilene pantalonice do kolena, čipkaste čarape do kolena, cipele sa štiklom na kojima bi mu  mnoge žene zavidele danas, prsluk i košulju nakićenu volanima, i kaputić. Sve to u tirkizno plavoj boji.

- Ko ste vi?- upita me, puštajući svoj pogled da obesno šeta po mom dekolteu.

- Ja sam gospođica de Montespan – rekoh, i primetih besan pogled jedne plavuše, koji se spustio na mene kao oluja.

- Mislim, gospođice, da je to nemoguće- reče mi gospodin koji se primicao mom licu, i dalje držeći moju ruku čvrsto.

- Ali gospodine, znam kako se zovem- rekoh, i nasmejah se.

-Kako se zovete?-

- Ja sam Louisa Rochechouart de Mortemart , markiza de Montespan, sestra markiza De Montespana.-

- Nismo znali da imate sestru, markiže-  reče bezobraznik i okrenu se prema čoveku prodornih plavih očiju, koji je očigledno bio zatečen mojom pojavom-

- Ali da, imam. Gospođice, nisam znao da ste doputovali iz Afrike. Trebali ste pisati, nije baš pristojno samo se ovako pojaviti na dvoru- reče plavooki gospodin.

- Ali, poštovani brate, niste odgovarali na moja pisma, a da ste ih pročitali kako valja znali bi da sam najavila svoj dolazak- rekoh ne skrećući pogled.

Markiz de Montespan pocrvene, a gospodin koji je još uvek uporno držao moju ruku, je ohrabrujuće stisne, prošaputavši više sebi u bradu: - Biće ovo zanimljiv dan, gospođice, vaša lepota to obećava-

U tom trenu svi skrenuše pogled sa mene i na vratima se pojavi niko drugi do kralj Sunce, Luj XIV, u svojim ranim tridesetim godinama, orlovskog nosa i bujne kose. Pogledom je prošao po predsoblju i na mom licu se zadržao par sekundi. Naklonila sam se, gledajući druge dame kako to rade, i za moj prvi naklon, osećala sam da je besprekoran.

Kralj se uputio pravo prema nama.

- Gospodine de Lauzun, primetio sam da niste bili prisutni ni sinoć kod mog odlaska na spavanje, ni jutros, za vreme ustajanja. Hoćete li mi molim vas objasniti razloge za vaše nedopustivo ponašanje? Ne verujem da će neko drugi od gospode odbiti čast da drži svećnjak večeras- reče kralj mrzovoljno.

Gospodin koji je držao moju ruku se još jednom nakloni, i reče:

- Sire, bio sam sprečen. Ova divna gospođica je nenajavljeno došla sinoć iz Afrike i zamolila me za utočište u mojoj skromnoj palati u četvrti Marais. Vaše Veličanstvo, mogu li vam predstaviti Louisu Rochechouart de Mortemart , markizu de Montespan, sestru markiza de Montespana-

Kralj me pogleda, ja se naklonih još jednom, ovaj put dublje, i pošto se uspravih nađoh se oči u oči sa Lujem Velikim. Njegov pogled je istovremeno bio i topao i hladan kao čelik. Bila sam mu predstavljena kao sestra čoveka koga je svim silama želeo da se otrese i da ga otera sa dvora, pošto od ljubomornog muža jedva da je uspevao da se približi gospođi de Montespan, najzabavnijoj i najduhovitijoj od svih precioza. Gospođica de La Valijer je odavno bila samo paravan, zvanična metresa, a njegova pažnja se okretala prema prelepoj  gospođi de Montespan, koja je imala ogromnu manu: ljubomornog muža, Gaskonca, koji nije znao za blam i nije se libio toga da šeta papagaja Versajem, koji je govorio, sa njegovog ramena: 'Ja sam rogonja'.

- Gospođice, vaš brat vas nikada nije spominjao. Živeli ste gde ranije?- Obrati mi se kralj.

- Vaše veličanstvo, brata jedva i poznajem, on je odrastao u Francuskoj a ja u  prekomorskoj Ill de France, tako da verujem da me se nije setio ili smatrao važnom da bi me ikada spomenuo Vašem Veličanstvu- rekoh.

Luj se nasmeja i rukom mi podignu vrh brade, pošto sam opet pogledala u zemlju.

- U tom slučaju, gospođice, nadam se da ćete nam učiniti čast i pridružiti nam se u popodnevnoj šetnji i večeras na plesu pod maskama. Zaista bi bila šteta da svojom lepotom ne uveličate ovaj dan, ukoliko naravno vaš brat nema nešto protiv – reče Luj i značajno pogleda u plavookog markiza, koji sa odobravanjem klimnu glavom, ubeđen da je bolje da kralj obraća pažnju na njegovu sestru, koju i ne poznaje, nego na njegovu ženu.

 Kralj dostojanstveno išeta iz predsoblja, praćen gospodom ministrima, od koga ja jedino poznah Kolbera, po opisima iz mojih istorijskih čitanki: Visok, jednostavan čovek – nimalo nakićen po standardima tog vremena.

Kad kralj napusti sobu, gospodin de Lauzun i dalje uporno držeći moju ruku poče da se smeje:

- Ali draga, kad sam vas video, znao sam  da ste mi izgovor za neodgovornost, ali i priča dana. Kad bi samo mogli da imate uvid u to koliko vas je dama već mačevima iseklo na komade zbog upravo ukazane vam pažnje, uključujući i vašu snaju, naravno.-

-Ali gospodine de Lauzun, zaista ne znam zašto bi bilo ko od njih bio ljubomoran na provincijalku, kakva sam ja.

- Možda ste u pravu, ali kralj ne poziva svaku provincijalku da ostane na dvoru onog trena kad je ugleda. Mislim da ste vi jedna od retkih žena. I svakako ste drugačiji- reče zagledajući moje crvene nokte na rukama.  Gospodin de Lauzun me je skoro neprimetno izveo iz predsoblja, i uputili smo se meni nepoznatim hodnicima, prateći većinu ostalih dama.

Gospođa, dosta starija nam se pridruži i reče:

 - Draga, dužnica sam vam, ako vam ikako mogu pomoći, stavljam Vam se na raspolaganje- reče, dok sam se ja podizala iz polunaklona. Nisam znala ko je ona. Videvši da sam zbunjena reče:

- Ah, ja sam Gospođica, kraljeva nećaka, a vas za ruku drži moj budući suprug, nadam se. Kralj još uvek nije rekao da, pošto ne želi da se njegova rođaka uda za običnog plemića, ali nije ni odbio, a Vi ste skrenuli pažnju sa odsustva mog voljenog od sinoć i sada, što je za Njegovo Veličanstvo u običnim okolnostima najveća uvreda. Ja sam kriva za njegovo odsustvo, ali ne bih mogla da ga opravdam, a vi ste samom svojom pojavom skrenuli kraljevu pažnju, tako da on nije ni mislio na išta drugo osim na Vaše pojavljivanje na plesu i u šetnji. Verujte mi, gospođice de Montespan, Vaša snajka je izgledala jutros kao da bi vas najradije zadavila, i Vas i Vašeg brata, a njenog supruga. –

Ja sam se nasmejala, a onda mi se upalila lampica:

- Zapravo, Gospođice, mislim da bi mogli da mi pomognete. Samo što sam stigla iz Afrike, moj prtljag je na putu, a i haljine koje imam u njemu su strašno zastarele, tako da bih vas mogla zamoliti da mi pozajmite haljinu za večeras, ako ste u mogućnosti- rekoh.

- Ali naravno draga, to je jedna takva bagatela (sitnica), pojavite se u vreme večere u mom apartmanu, na prvom spratu, levo krilo, naći ćete me tamo, i naći ćemo vam haljinu. Morate da zablistate večeras, draga, ovo je Vaša premijera na dvoru, a iskreno vam kažem ja već umirem od želje da vidim Vašu snajku kako crveni od jeda zbog vaše savršene puti i savršene figure. Mislim da vredi truda- reče i zahikota se u lepezu.

- Ovde Vas ostavljamo, draga, uživajte u poslepodnevu- reče gospodin de Lauzun i on i Gospođica zajedno zamakoše iza neke skrivene pregrade u zidu.

 Okrenuh se oko sebe, nisam znala gde sam, ovaj dvorac je ogroman, ovo ustvari uopšte nije dvorac, to je termin za srednjevekovne olupine, ja sam se nalazila u najsjajnijoj palati na svetu, na dvoru najsjajnijeg kralja na svetu, i pozvana sam na ples. Malo su me plašila ta nestajanja u zidovima, kako jutros patuljka , tako i sada ovo dvoje. Moj francuski nije bio baš sjajan, ali su svi to verovatno pripisali mom boravku u Africi…

Ni od kuda (naravno iz zida) se pojavio patuljak ponovo.

- Pazi se markizo, pazi se, ništa nije onako kako izgleda- reče i nestade nenadano kako se i pojavio.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 6. maj 2007 15:50:00 | 9 vox populi

Jabuke

Ako izvadiš iz džaka 100 jabuka, sve ih presečeš na polovine i vratiš u isti džak, koliko vremena će biti potrebno da nađeš dve polovine jedne iste jabuke kada ih ponovo izvadiš iz džaka? Na to se svede život... Neke polovine nikada ne sastaviš, neke upariš sa pogrešnim polovinama, zato što izgledaju slično, neke slučajno nađu svoju pravu polovinu, ali onako rasečene nikada ne uspeju da se ponovo sastave i budu jedno...

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 20. mart 2007 20:00:00 | 19 vox populi