NajS

Bear Grylls - He simply walks into Mordor

Klikni ovde da vidiš ko je faca

Elem, ovo će verovatno da bude mnogo kraći post nego što ja mislim, pošto poslednjih dana toliko želim da napišem nešto, ali kako sednem za komp, ja nekako završim na sajtovima vezanim za bebeće stvari, čak sam počela i da forumašim na jednom takvom, iako me nervira iks nepismenih mama koje ne znaju kada se ne piše sastavljeno sa glagolom (how hard je da zapamtiš 4 reči, oduvek sam se pitala,  mada ovo možda ima veze sa mojim čuvenim profesorom srpskog jezika Acom Uroševićem, koji je mene i mog sapatnika iz klupe slao u kabinet da učimo gramatiku, i oslobađao nas je časova da bi se spremali za takmičenje, i to samo zato što nismo iz Kruševca, valjda smo mu bili simpatični, zato što smo ga podsećali na njega samog. Taj profa je znao da kaže da sve velike reke dolaze iz provincije, valjda nas ohrabrujući da imamo veće ambicije, od ovih lokalnih...S njim bih rado popila kafu danas....). Hm, da, ne mislim ja da znam celu gramatiku napamet,ponekad se debelo zapitam oko nečeg, ali aman, ne je osnovna stvar. 

Pitala sam se i zašto sam pretpostavila da jedna Ivana, koju upoznah u porodilištu, zna kada se to ne piše odvojeno. Valjda je imala jednu od onih hrabro kratkih frizura, koje automatski asociraju na pismenu, urbanu, lezbo-gej, načitanu, politički osvešćenu, NVO scenu, pa mi se učinilo da treba da zna takve stvari. Elem, kako taj utisak vara, videla sam čim smo izašle iz porodilišta, pa počele da esemesujemo. A čudila sam se, pre neku godinu, kad me je Goran iznenađeno pogledao, pošto mi je zazvonio telefon nekom melodijom HIMa, i rekao mi da ja ne izgledam kao neko ko njih sluša.

Inače, ovih dana slabo napuštam spavaću sobu, družim se sa plišanim pingvinom, medom i jelenkom, i maminim najdražim zlatom. Valjda sam ja još uvek ubeđena da mogu da kažem ne svom malom bebcu, i da ga neću nosati, nunati, i puštati ga da spava sa mnom u krevetu, ali polako vidim da je bebina volja mnogo gvozdenija od moje, pa pravimo kompromise: Nosam ga i nunam samo danju, i spavamo zajedno samo danju. Noć je moja, i ne dam je, osim na dva puta po pola sata, dok malac jede. Sad bi se on nasmejao, ha, nije sat nego dva,  i nosaš me noću, dok se smilujem da podrignem, i kad ja već uveliko spavam, ti se zajebavaš tu s pranjem flašica, tako da mama, samo ti živi u ubeđenju da je sve po tvom. Valjda je tako najbolje, sve je i po mom i po njegovom. Kad se nasmeje, zaboravim na sve. I da, kažu da  se deca mnogo vežu za majku, ali kod mene je obrnuto, večeras treba da idemo na neku večeru, muž i ja, a ja se već mislim kako da se vratim posle dva sata, da gledam malca kako pajki. Čudo je to roditeljstvo. Ne da se ni opisati osećaj, dok ne doživiš ne znaš. Mada, ima nešto u onoj priči : Ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se, ali čekam dok stignem do tog dela.

Ah da, inače sam htela da pišem o ovom ludaku iz naslova, koji me oduševljava za nijansu više nego glavni junak diskaverijeve emisije 'INto the pride' (to je sa onim drugim ludakom, koji hoće da bude deo čopora lavova), i o tome kako je  hrabrost sasvim relativan pojam, dok ne pojedeš živu zmiju, ili uradiš jednu desetinu stvari koje on radi na jednom svom putu u divljinu. Za njega su specijalci mala deca, a izviđači male bebe. E, kad bi svi  bili tako hrabri, prestali bi da kukaju oko stvari koje nemaju, i bili bi srećni sa stvarima koje imaju. Ali nismo svi Medvedi.

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 19. januar 2010 10:41:06