NajS

Lepe vesti

Ova godina je totalni uspeh.

Prva lepa vest je da sam diplomirala. Iz drugog pokušaja, doduše, pošto se na prvom faksu nisam baš pronašla, ali bitno je da se sve privelo kraju.

Druga lepa vest je što ću postati roditeljka, bukvalno za par dana. Majka. Iako sam pod dejstvom nekih čudnih droga, koje doktori zovu hormonima, verujem da ne mogu ni da zamislim osećaj kad prvi put uzmem tog momka u ruke. Mislim, znamo se mi i sada poprilično dobro, budni smo u isto vreme, on šutira mamu kad mu se nešto ne sviđa, ili kad njegov tata peva ili svira, kao da mi nekim finim Morzeom objašnjava da bi i on da učestvuje, da nam daje do znanja da je tu. Ali, još se nismo zvanično upoznali. I ma koliko strahujem od tog našeg prvog susreta (šta strahujem, nisam bila uplašenija u životu!!), isto tako mu se i radujem, i željno ga iščekujem. Imamo mnogo toga da kažemo jedno drugom. Bez reči.

Mnogo toga i ružnog se izdešavalo ove godine, ali ove dve lepe vesti su to nekako izbrisale, bacile u drugi plan, i naterale me da ne mislim o njima. Kao Skarlet O'Hara. Misliću o njima sutra. Ili kad već budem imala vremena. A neću imati vremena.

Mnogo dragih ljudi mi se našlo, kad mi je trebalo. Žene su me držale za ruku, ispred slušaonica u kojima se održavao ispit, i baš kad bih rešila da odustanem, bi me ugurale nazad, i rekle da moram sad da polažem, da nema razloga za paniku... Da nije bilo njih, možda ne bih još diplomirala. Moj uspeh je i njihov uspeh. Zovu me i pitaju 'oće li taj bebac više van?'. Kad god ja pozovem prva rečenica im je : 'Jel počelo?' I njima se ovo moje drugo stanje odužilo, kao i meni.  I život je lep, kad imaš oko sebe ljude koji te vole, i koji su tu da budu uz tebe kad su ti potrebni.

Još se sećam sreće mog oca, kad sam mu javila da sam diplomirala. Obradovao se više nego ja, tako se makar činilo. A ja sam se baš obradovala. Ne znam da li mi je neko bio veća podrška u životu, od njega. Bio i ostao. Prošlo je mnogo godina od kad sam shvatila da nije savršen, ali valjda sam to prihvatila tada, i sigurna sam da je uradio najbolje što je mogao i znao u svojoj ulozi roditelja. A mogao je i znao je. Rizikovao je puno, promenio je skroz svoj život posle četrdesete, dao sve od sebe da bude dobar roditelj. I uspeo. Ispravio je sve greške svog oca, koga jedva da je i poznavao. I i dalje je tu, kao najčvršći oslonac u mom životu. Još malo pa deda :)

A život upada u nove rukavce, u nove izazove, i nove vidike. Ima još puno stvari na čijem rešavanju ćemo raditi, moja mala porodica i ja. Ima još puno izazova pred kojima ćemo izgledati nemoćni, i osećati se kao da smo mala travkica koju savija neki serbian tornado. Ali ćemo ih savladati zajedno, kao i do sada. Uz malu pomoć prijatelja, onih pravih, koji su tu kad treba, i kojima ćemo mi biti tu, kada i ako im bude bilo potrebno. A do tada ćemo zajedno uživati, u vinu, kafi, cigaretama, pričama, igranju video igrica do 3h izjutra, telefonskim pozivima, šetnjama - što pored Save, što pored Begeja, u savetima, u šopingu, u svim tim malim stvarima koje zovemo životom.

Pravim spisak novogodišnjih odluka. Pa ga brišem. Možda je bolje da ne planiram mnogo. Precrtavam taj spisak, a onda pravim spisak o tome šta ubaciti u novogodišnji paketić jednog malog osmogodišnjaka, koji je ovih dana naučio da svira Smoke on the water, na gitari. Nekako mi se čini da je prerastao dinosauruse. I da nije više baš mali. 

pri čistoj svesti i zdravoj pameti - slayayu u 10. decembar 2009 13:21:24